Културна политика | |||
Давидовић и Броз не могу заједно |
![]() |
![]() |
![]() |
четвртак, 21. јун 2012. | |
Међутим, у овом тексту Миленко Марковић је у старом и опробаном маниру правоверног припадника идеолошких комисија и партијског јуришника демонстрирао своју идеолошку “аутентичност” и недогматичност указујући приљежно како и доликује на непоћудну и идеолошки неприхватљиву појаву водећих припадника догматске левице и српске деснице који настоје да детронизирају Тита и титоизам тамо где је Тито имао највише заслуга и највећи углед у свету: Народноослободилачка борба, друга Југославија и самоуправни социјализам, само недостаје и магична формула социјалистичке Југославије - братство и јединство. Али данас смо сведоци да од ових епохалних историјских достигнућа и заслуга Ј. Б. Тита није остало ни трага а његово велико државничко и идеолошко наслеђе је сада део све бизарније фолклористичке југоносталгије. У овом тексту Миленка Марковића је посебно апострофиран представник српске деснице и српског национализма Душан Батаковић чија је највећа “кривица” у томе што је тврдио да је Југославија безвредна заједница, српски народ страдалнички а да је титоизам главни кривац за распад Југославије и покретач грађанског рата. Он ипак беневолентно признаје да нису ни југословенски комунисти без кривице за распад Југославије, али су ипак највећу улогу у разградњи титоистичког наслеђа имали припадници српске деснице.
Права природа и суштина ових искључиво идеолошки инспирисаних напада Миленка Марковића садржана је у његовој тврдњи да негативна слика о Србији у свету по мишљењу Душана Батковића није узрокована освајачкиим ратовима које је водио српски режим Слободана Милошевића већ је произашла из шињела ”званичне хрватске политике и пратеће аустронемачке пропагандне машинерије”. Да је Душан Батаковић прихватио аксиом наших неприкосновених и јединствених антифашиста али и анационалних грађанско либералних теоретичара да је Србија и њена империјална освајачка политика разбила идиличну титоистичку Југославију и признао без икаквих резерви хисторијско право Хрвата на независну државу из које ће редарственом акцијом бити прогнана већина Срба онда би он био прихваћен као искрени демократа и антифашиста. Овако, пошто не испуњава ове услове, он је сврстан у злоћудну српску десницу која наставља да брани освајачку и агресорску политику Слободана Милошевића. Миленко Марковић је могао да се мало потруди и да се објективно обавести колико је труда, самопрегора и знања уложио Душан Батаковић као историчар и наш амбасадор у Грчкој, Канади и Француској на афирмацији демократске, слободарске и антифашистичке традиције Србије. Али њега то не занима, јер ће он у свом идеолошком ликвидаторству отићи толико далеко да ће у овом памфлету тврдити да “злочине почињене у том рату у име српског народа Батаковић и Ћосић и други, ако не могу да их сасвим скрију, настоје да их оправдају и минимизирају. Признају да је у овом рату чинила злочине и српска страна али само као освету и реванш за злочине почињене према српском народу”. Ово је класичан пример идеолошке острашћености, необјективности и денунцирања јер се износе изузетно тешке и незасноване оптужбе на рачун наших истакнутих јавних делатника стваралаца који су у свом научном, књижевном и друштвеном раду толико пута јасно доказали и показали своју хуманистичку и антифашистичку опредељеност и залагање за објективно откривање и заснивање историјске истине о страдању не само српског народа. Миленко Марковић је ипак успео да нам овом приликом представи своје велико теоријско откриће (али ипак не толико оригинално) да српски националисти унижавањем Тита нису толико нашкодили његовом угледу колико су успели да закоче процесе израстања демократског друштва у Србији, а бесомучним нападима на Тита и титоизам српски националисти отежали су повратак Србије у европско демократско друштво.
Заиста је у Србији коначно дошло време да се разбије деценијама грађен монопол на тумачење историјских догађаја из наше новије историје који и данас користе не само чланови Савеза антифашиста Србије присвајајући право да и даље буду неприкосновене идеолошке судије о томе ко у Србији данас испуњава њихове искључиво политичке критеријуме да буде антифашиста. Није случајно да је велики следбеник Љубе Давидовића Десимир Тошић у једном тексту поставио питање „Да ли сам ја био антифашиста“. То питање себи сигурно никада нису морали да постављају Добрица Ћосић, а ни Душан Батаковић. |