„Бранио сам Младу Босну“ – документ националног памћења

Премијера у сенци историјског тренутка

Док је безмало цела српска јавност била заокупљена хистеријом око убацивања једне албанске заставе на „Партизанов“ стадион, (што је изазвало бурније реакције јавности од потписивања Бриселског споразума, кудикамо озбиљнијег инструмента изградње Велике Албаније од једног „дрона“ на даљинско управљање), на српској јавној сцени је скоро незапажено прошао један кудикамо важнији догађај – премијера филма „Бранио сам Младу Босну“ Срђана Кољевића. У години у којој је обележавање вероватно најзначајнијег датума у новијој српској историји пало у сенку темељног дисконтинуиета савремене српске политике са вековним тежњама и вредностима српског народа, Кољевићев филм представља једну од ретких покушаја српске културне елите да на примерен и достојан начин обележи овогодишњи јубилеј. При томе није на одмет подвући, да је сала Центра „Сава“ на премијери филма била пуна до последњег места, иако филм практично уопште није био рекламиран.

На први поглед, све у вези са Кољевићевим филмом указује на грозничавост припрема и сустизања рокова, као и на скромна финансијска средства са којима је пројекат располагао. За снимање оваквог једног епохалног филма потребне су године припрема и планирања, огромна логистика културних институција и значајна подршка финансијера, док је он испао по свој прилици један од најбрже снимљених домаћих филмова у новијој историји.

Иако његова судбина подсећа на презрени (мада међу народом без сумње омиљени) Шотрин „Бој на Косову“, који је такође снимљен „на брзину“ како се културне институције Србије не би обрукале пред великим јубилејом, Кољевићев „Бранио сам Младу Босну“ има низ квалитета који га издижу далеко изнад материјалних (и политичко-идеолошких) околности у којима је настајао, и који чак превазилазе оквире неких култних домаћих историјских серија. Поред пословично сјајних домаћих глумаца који са све више успеха и све мање извештачености улазе у ликове епохалних и „костимираних“ драма, снага овог филма лежи у Кољевићевом изванредном сценарију, са његовом сјајном композицијом и изванредно убедљивим осликавањем главних ликова, али пре свега у ауторовом дубинском познавању и искреном поштовању идеја и вредности којима су се руководили његови јунаци.

Рудолф Цислер и Срби у очима другога

На први поглед, премиса Кољевићевог филма делује већ виђено. Његова одлука да приповедање о догађајима око Сарајевског атентата (који се, у најбољем духу античке драме, догађа иза кулиса) препусти у руке Рудолфа Цислера, младог немачког адвоката који је по службеној дужности бранио један број Младобосанаца, наизглед попушта пред оним помало искомплексираним трендом наше историографије (и историјске филмографије) да више пажње посвећује западном виђењу српске историје, него самој историји. Овај већ помало излизани клише самопотврђивања малих народа преко „страних сведока“, међутим, Кољевић у лику Цислера у потпуности преокреће наглавачке и враћа коренима – оним истим који су навели једног Иву Андрића да једну од најснажнијих прича о историји српског народа и најдубљих анализа унутрашњих демона Босне исприча из перспективе француског конзула у Травнику. Помало изненађујуће, Цислер се, као личност непозната највећем броју наших сународника, показао као крајње објективан извор за расветљавање догађаја везаних за процес Младобосанцима, који је у нашој званичној историографији углавном остао у сенци вихора догађаја који су се отворили са почетком Великог рата. На тај начин аутор филма помера фокус са саме револуције коју су припадници Младе Босне покренули (а која је довела до ослобођења огромног броја народа централне Европе од вишевековног аустријског и мађарског јарма) и вихора рата који се након Атентата надвио на Европом на индивидуалне судбине чланова и симпатизера ове револуционарне организације, на начин на који се према њима поставила Аустроугарска, као и на њихово рвање са бременом статуса историјских личности првог реда који их је задесио. На тај начин Кољевићев филм прича једну причу која је неправедно запостављена, а која омогућује српском народу да се суочи са низом питања, чије решење неопходно да би се разумео епилог рата и каснији југословенски фијаско.

Утолико се Рудолф Цислер (у филму га изузетно убедљиво игра Никола Ракочевић, без обзира на то што се у извесној мери мучи са хрватским говором којим је адвокат писао и говорио) појављује као идеални наратор, који на неочекиван начин сједињује западњачку дистанцирану објективност у сагледавању историјских догађаја на Балкану са помало романтичним императивом ангажмана на страни правде и истине као темељне европске и просветитељске вредности. Кољевићев Цислер истовремено подсећа на двојицу упечатљивих младих странаца из Андрићевих романа и приповедака, на Немца Макса Левенфелда из „Писма из 1920.“, као проницљивог, резигнираног, али истовремено приврженог посматрача историјских процеса у Босни и Сарајеву, и канцелара Француског конзулата Дефосеа из „Травничке хронике“, са његовом изразитом љубопитљивошћу, благонаклоношћу и оптимизмом. Кољевић не пропушта прилику да нам, као својеврсни рам за своју слику Младе Босне, исприча и Цислерову личну причу. Вечито се суочавајући са предрасудама о себи као Немцу, Цислеру је пошло за руком да својом срчаном и искреном одбраном Младобосанаца разгневи аустроугарске власти, да би затим своју личну судбину везао за судбину народа у чију је одбрану тада устао – '41. су га хапсиле усташке власти (и само га је његова немачка националност спасла од логора), да би га '50. хапсили комунисти због правне подршке грађанима којима је национализована имовина.

Прича о Рудолфу Цислеру нас, на фону за нас знатно важније приче о правди, слободи и ослобођењу, подсећа на помало заборављену библијску чињеницу да нам ближњи није само род и сународник, већ „онај ко се на нас смилује“ (Лк. X, 29-37). Али Кољевић не пропушта да нагласи, да се у епохалној борби за слободу против тираније и насиља Аустроугарске није могло бити неутралан – одлучивши да испуни своју „службену дужност“ Цислер је веома брзо несвесно постао „конспиратор“ и „један од нас“, а земља у стварању чије слободе је учествовао је, таква каква јесте, постала његова земља. Ова трансформација младог адвоката од поштеног професионалца у истинског борца за слободу и правду (а његова одбрана Младобосанаца пред судом је била управо то) веома лепо је илустрована кроз његов однос са Вељком Чубриловићем (Вук Костић) и његовом женом Јованком (Ваја Дујовић), који га испрва одбацују као само још једног слугу угњеталачког режима, слугу чији је посао да очува илузију правде тамо где правде нема (долазе нам на памет претворни и лицемерни службеници данашњег Хашког трибунала), да би га тек на крају прихватили као истинског пријатеља. Занимљиво је, међутим, да они у том „усвајању Цислера“ не мењају своје виђење Немаца, већ једноставно њега престају да гледају као Немца, не допуштајући свом антиимперијалном и антиколонијалном жару да се разводни. Истовремено, сам Цислер се налази у дубоко парадоксалном положају да он, као бранитељ Младобосанаца у суштини представља њиховог највећег непријатеља, и да управо неуспех његове одбране дефинитивно конституише ухапшене револуционаре и угледне Србе као хероје, пале у борби за правду и истину.

Да је Аустроугарска била земља каква је Цислер мислио да она јесте, онда би сви оптужени за „велеиздају“ у складу са његовим аргументима били ослобођени, док би атентаторима било суђено као убицама, али не и „народним непријатељима“. Пошто је, међутим, Аустроугарска била онаква, каква су Младобосанци знали да она јесте, неуспех његове идеалистичне одбране послужио је само као начин да се зло и насиље на коме је та „идилична мултинационална држава“ разголити и раскринка једном за свагда. Бранећи идеале правде и истине, Цислер је неприметно постао непријатељ своје сопствене државе, и сврстао се уз Младобосанце, и то филм на изузетно убедљив (и узбудљив) начин приказује.

Портрети Младобосанаца и све српске идеологије

Други значајан елемент Кољевићевог приповедања јесте нарочит начин на који се његова очигледна наклоност и поштовање приликом приказивања Младобосанаца преплиће са интелектуалним поштењем и историографском објективношћу без њиховог међусобног потискивања, искривљивања, или поништавања. Редитељ чини веома свестан напор да очува херојски ореол који је атентаторима придала званична српска историографија и, што је још важније, народно памћење и предање (као и памћење многих других народа Европе, данас потиснуто идеологијом ЕУ као „повампирене Аустроугарске“), а да истовремено веродостојно и без искривљивања ослика судски процес са којим се завршила њихова прича. При томе задатак који је себи тиме поставио није био ни најмање једноставан – иако је на тај начин велики део његовог сценарија заправо транскрипт самог судског процеса и постојећих мемоарских сведочанства, истовремено је неопходан значајан херменеутички напор да се његов садржај учини разумљивим и приступачним савременој српској публици.

Кољевић не упада у замке идеолошког аутизма, које су красиле приступ Младобосанцима комунистичких, југословенских, српско-националистичких или савремених прозападних коментатора (како „К&К носталгичара“ тако и постмодерних српских „левичара“), његови Принцип, Чабриновић, Грабеж, Мехмедбашић, Филиповић и остали опиру се лакој класификацији унутар ригидног и офуцаног европског идеолошког спектра, без обзира на лакоћу са којом они сами себи лепе етикете „Југославена“, „социјал-демократа“, „анархиста“, „националиста“ и сл. Свима који у Младобосанцима виде „левичаре“, „анархисте“ и „анационалне Југословене“ Кољевић указује на њихову православну веру, крађорђевићевство (уз антологијску опаску „анархисте“ Чабриновића да је „једно краљ, а друго краљ Перо“) и инсистирање на Краљевини Србији као „Балканском Пијемонту“. За оне који у њима виде искључиво хероје српског националног ослобођења он подвлачи њихову „србохрваштину“, југословенство и позивање на социјал-демократске и републиканске идеје оног времена. Кољевићеви Младобосанци су стога приказани управо онакви какви су били – они поражавају својом храброшћу, одлучношћу, снагом духа и идеализмом, али њихова идеологија је хаотична и неиздиференцирана, баш као што је и био случај са српским народом који је у Велики рат ушао без икакве јасне представе шта је оно што би у случају победе хтео да оствари.

Млада Босна и аксиологија слободе

Иако Кољевић саме атентаторе (Принципа, Чабриновића, Грабежа и Васу Чубриловића) приказује као слуђене гимназијалце који са муком излазе на крај са историјским вихором који су покренули, и који су често у недоумици како да своје поступке идеолошки или морално оправдају, он јасно показује да они немају ни трунку дилеме о томе да је коначни циљ њихове борбе – слобода. Аксиологија слободе представља основни кључ за разумевање, не само младобосанског покрета, него целокупне политичке, културне, књижевне и идеолошке делатности виђених Срба у Босни, Херцеговини, Војводини и Крајинама почетком XX века, и редитељ са изузетно много успеха успоставља значењску везу између понекад смушених, наивних и памфлетистичких изјава Младобосанаца пред судом, и великих уметничких остварења Срба у Аустро-Угарској, који су једнако инсистирали на слободи као својој највећој вредности и политичком циљу.

Утолико сам ток суђења, како га Кољевић приказује, неретко варира између атмосфере Кафкиног „Процеса“, у којој је појединац потпуно немоћан пред бирократизованом и бешћутном административном машинеријом „мителојропског правосуђа“, и атмосфере Кочићевог „Јазавца пред судом“, у коме довитљивост и снага народног духа тријумфује над самодовољношћу и осионошћу „царске правде“. При томе се он није суздржавао да стремљење према слободи ове разнолике групе револуционара прикаже онолико различитим, колико су различити били њихови властити карактери, нити је настојао да њихово поимање слободе, које се није могло остварити „докле год Аустрија влада Босном“, на било који начин помири са неодређеним, субјективистичким и идеолошки испражњеним појмом „индивидуалних права“, који у наше време фигурира као једини појам слободе у погледу на свет већине наших суграђана. Редитељ се стога одлучио на врло рискантан корак – да своје јунаке подједнако учини идеолошки и етички далеким савременом историјском тренутку, не покушавајући да их на било какав начини „приближи новим генерацијама“, и управо у томе лежи храброст и снага његовог филма.

Циљ овог филма није да изврши „реапроприацију Младу Босне“ и да је „поткресаних крила“ и „извађених зуба“ укључи у популистички идеолошки галиматијас српске савремене политичке елите, његов циљ је да нас подсети шта је заиста слобода, каквом су је видели они који су на њен олтар без жаљења положили све што су имали. А уколико она данашњим Србима делује страно, неразумљиво или одбојно, то је само показатељ колико смо се као друштво удаљили од темељних вредности на којима смо градили своју државу и заснивали своје националне пројекте, колико год да смо у њима лутали, срљали и грешили.

Изванредан осећај за детаље

Поред основне приче о борби за слободу, не треба пропустити да се истакне да Кољевићев филм (и сценарио) поседују још низ изузетних квалитета. Пре свега, његово брижљиво и истанчано сликање историјских портрета није се задржало на лику и дилемама главног протагонисте, нити на идеолошком лутању и хероизму Младобосанаца – ликови у филму приказани су крајње животно и комплексно, уз изузетно много напора да њихов историјски значај не сакрије њихове карактере, личне идеале и моралне компасе. Марко Грабеж бриљира у свом портрету Недељка Чабриновића, Милош Ђуровић чини огроман напор да се са својом глумом пробије иза иконичности статичног портрета напаћеног и изубијаног Гаврила Принципа, и да нам, поред Гаврила-жртве и Гаврила престрашеног гимназијалца прикаже ону икону народног отпора која је с правом понела звање „видовданског хероја“. Ђуровићев Принцип пре свега представља особу свесну своје обилићевске судбине, особу огромне харизме и пркоса, која се за вођу своје револуционарне групе намеће не само својим делом, већ пре свега снагом свога духа, одрешитошћу, храброшћу и револуционарном бескомпромисношћу.

Међутим, без обзира на сјајна издања, како „младих нада“ попут Ђуровића, Ракочевића и Грабежа, тако и ветерана попут Небојше Глоговца (главни тужилац Пфефер), Драгана Петровића (главни судија Куриналди) или Ралета Миленковића (чешки адвокат одбране Малек), Вук Костић се са својим маестралним портретом Вељка Чубриловића пробија у први плани и безмало „краде славу“ главним ликовим попут Цислера и Принципа. Ово је унеколико последица чињенице да су мемоари Вељкове жене Јованке били један од значајнијих извора за писање сценарија, али свакако и изванредних глумачких способности самог Костића, који до те мере плени својим држањем, ауторитетом и индивидуалном снагом, да Вељка Чубриловића износи у први план као правог и истинског хероја Кољевићевог филма. Чубриловић је приказан као зрео, сталожен и породичан човек, који, за разлику од гимназијалаца који су извели атентат и те како има шта да изгуби у свом револуционарном деловању. Његово учешће у борби за слободу није хир младости, већ свестан избор, његово поимање слободе и жар за ослобођењем и уједињењем нису неодређени сплет необузданих идеала, већ култивисани и неговани морални и идеолошки принципи. Наспрам немуштог позивања на социјал-демократију и анархију гимназијалаца, Костићев Чубриловић позива на просвећеност и јединство, наспрам њиховог жара за уједињењем Срба и Хрвата стоји његова искрена брига за физички и духовни опстанак српског народа у Босни и на Балкану. Снага његовог лика је толика, да он своју тежину позајмљује, како Цислеру, који је примарно био његов адвокат (и адвокат његовог брата Васе), тако и Јованки Чубриловић (сјајна Ваја Дујовић), која је опет приказана као представља својеврсни епски идеал Српкиње, мешавина Андромахе и Косовке Девојке, растрзане између бриге за мужа и породицу, и личне жеђи за слободом и ослобођењем у условима када та борба није у њеним рукама. При томе њено слободарство и национална самосвест не проистиче из њеног односа са мужем, већ, напротив, очигледно представља темељ њихове узајамне љубави и поверења. Костић и Дујовићева толико убедљиво сликају овај иконични пар из револуционарне историје Срба у Босни, да се интимност и интензивност њиховог односа осети без обзира на то што у целом филму имају свега неколико заједничких сцена.

Поред главног наратива, један од најубедљивијих и уметнички најуспешнијих елемената филма представља однос Вељка Чубриловића са главним тамничарем Муратом. Љуба Бандовић чини чуда у овој епизодној улози која нема много текста, али која говори изузетно много о трагичној судбини муслиманског живља Босне и Херцеговине, који је током целе своје историје био приморан и предодређен да врши својеврсну улогу тамничара и чувара, прво „ћаурског“, а затим православног, балканског и „бизантинског“ елемента у Босни. Бандовићев Мурат представља бриљантну глумачку минијатуру, која се, како недореченим коментарима, тако и значајним ћутањем и мимиком уздиже до самог врха Андрићеве прозе, у којима се најкрупније речи и најдубљи дијалог увек крију иза тишине и ћутања. Дијалози између Чубриловића и Мурата, као парадигми освештених и непомириљиво завађених Србина и муслимана („Турчина“, „Бошњака“ и сл.) најчешће се своде на међусобне провокације и зачикавање, док све оно што је најважније у њиховом односу бива прећутано, као неизрециви одговор на вечита питања „ко је крив“ и „ко је први почео“. Њихова дијалошка размена кроз врата ћелије стога веома подсећа на кратке, али значењски и смисаоно изузетно бремените секвенце дијалога између Милана и Халила из Драгојевићевог култног „Лепа села лепо горе“.

Сведочанство да је Млада Босна и даље млада

Ако занемаримо потпуно непотребан данак аустроугарском терору над Србима у виду употребе латиничног писма у филмској шпици и промотивном материјалу (једна од најранијих и најгресивнијих мера аустроугарске репресије против српског народа била је управо апсолутна забрана ћирилице), Кољевић са „Бранио сам Младу Босну“ очигледно није претендовао на филм који ће бити пријемчив страној или регионалној публици. Иако он интелектуално поштено истиче све оне елементе идеологије Младе Босне који су ову организацију и њене истакнуте чланове извлачили из оквира спрске борбе за ослобођење и уједињење и уздигли до статуса универзалних бораца за слободу, правду и истину, перспектива из које се они конституишу као такви јесте перспектива српског народа, његовог историјског и етичког кода и његове специфичне идеологије, која данас, једнако као и пре сто година, тешко може да наиђе на разумевање у Сарајеву, Загребу или Бечу. Иако Кољевић брижљиво подвлачи напоре Младобосанаца да оперу Србију од клевете за „покретање Великог рата“ (што је било опште место у аустроугарској пропаганди и добром делу површне западне штампе), он се у основи са својим филмом не обраћа странцима, већ српском народу данашњице. Очигледно је да је основни циљ његовог филма да се у данашњем слуђеном времену спасу од заброава имена и жртве Младобосанаца, да се не занемари њихов младалачки жар и искрена преданост идеалима слободе и једнакости које је некада делио цели наш народ.

Кољевић је потпуно свестан да је у савременом свету поготово малим народима неопходно да именима из књига историје придода ликове, догађаје и речи које ће моћи непосредно да доживи као своје, и да се са њима идентификује. И стога његов филм представља пре свега један документ националног памћења, једну временску капсулу из оног времена у наше, чији је циљ да нас подсети ко су, и какви су људи биле иконе борбе за слободу Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Вељко Чубриловић, да нас поучи зашто је име Рудола Цислера заслужило да га наш народ упише на сопствени списак Праведника уз великане попут Арчибалда Рајса и Флоре Сандс, да нас у ово смутно време подсети погрома и терора „толерантне и мултиетничке царевине“ над нашим народом, и наравно, да је Слобода изнад сваке идеологије, сваког идеала и сваког појединачног интереса, да је Правда вредна сваке жртве која се на њен олтар поднесе, и да је Истина увек чиста и неокаљана од стране лажи, манипулација и клевета које настоје да је обесмисле и униште.

Када се гледаоци у биоскопима суоче са овим убедљиво одиграним, а дубоко трагичним и узвишеним ликовима наше историје, свакако ће бити поражени јасним и недвосмисленим сазнањем колико смо се ми данас, као друштво, удаљили од идеала које отеловљују јунаци Кољевићевог филма – колико смо навикли на ропство, равнодушни према истини, огуглали на лажи. Многима од нас ће разумевање ових наших славних предака представљати напор, још више нас ће потрчати да Младобосанце спакују у неки до већ припремљених идеолошких стереотипа, да их осуде да играју улогу изговора или алибија за неку од наших бројних националних или социјалних фрустрација и комплекса. Многима ће толико позивање на слободу бити смешно, и неће моћи да се идентификују са жртвама принетим на њен олтар, и врло радо ће се приклонити силеџијском, завојевачком дискурсу Окупатора, који ће, као и увек, оптужити жртве да су својим отпором изазвали трагедију која их је сустигла. Ако то буде једини ефекат Кољевићевог филма, и то је добро, јер ће један део наше јавности суочити са самим собом, служећи као својеврсни лакмус папир бројне улизице, сикофанте и модерне потурице, које се отимају за престижни положај тамничара у казамату у коме смо сви заједно оковани на данашњем реколонизованом Балкану.

Што се осталих тиче, свих оних који су спремни да виде даље од пуког српства или пуког југословенства, даље о пуке вере и нације, или ефемерних политичких савезништава и гамбита, њима овај филм представља једну слику слободе, части и достојанства, једног темељног етичког опредељења за правду и истину, која избија на површину изнад свих шароликих идеологија и погрешних избора нашег народа у двадесетом веку. Та доминанта уједињује наше славне сународнике који су устајали против декаденције Отоманске империје, лажног просперитета К&К монархије, чудовишног насиља Трећег рајха и лицемерног техно-варварства НАТО пакта, упорно указујући ка вечном идеалу слободе, бескомпромисно обавезујући на истину, и окрутно осуђујући покољење за покољењем на борбу за правду која никада не може да престане. Ако је наше време презрело све оне јунаке нашег доба који су остали верни овим вековним стремљењима и вредностима нашег народа, Кољевићев филм је ту да нас подсети у којој мери је то било тако пре сто година. И као што су се имена Принципа и Младобосанаца пробила кроз вихор XX века и остала неокаљана у срцима наших суграђана, тако можемо бити сигурни и да ће вихор историје одувати и очистити и наше време од његовог нарочитог смрада и жабокречине, и да ће се за сто година и из нашег времена памтити Принципи, Чубриловићи и Цислери, а забораву препуштати Пфефери, Куриналдији и Ивасјуки, и да ће Млада Босна остати заувек млада. А филмови попут „Бранио сам Младу Босну“ су ту да нам управо то гарантују.