Bizarni performans u Kolarčevoj zadužbini ili - zašto je drugosrbijanski pištolj uvek uperen samo na srpsku stranu?

Ove godine su se liberalne, čitaj prozapadne i prohaške nevladine organizacije (NVO), i građanske stranke, inicijative i mediji, raznim akcijama, saopštenjima, izjavama i tekstovima svojski potrudili da obeleže sećanje na “genocid” u Srebrenici.

U srebreničkom orkestru posebno se istakao pozorišni reditelj, pisac i novinar Zlatko Paković kao voditelj performansa “Uvod u predstavu: Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo”. Performans je održan u Kolarčevoj zadužbini u produkciji Helsinškog odbora za ljudska prava, i uz podršku ambasada Švajcarske i Fondacije za otvoreno društvo. Uobražavajući da je nekakav avangardista emancipacije i misionar progresa, Paković je u obraćanju pod nazivom „Osam teza o pozorištu i genocidu“ izjavio da “u predstavi o Srebrenici želi da učini ono za šta društvo, na vlastitu štetu, još nije sposobno”. Reč je o “zločinu genocida, čija nerasvetljena senka, duga dvadeset četiri godine, pomračuje ovo društvo tako snažno da ono ne može da se konstituiše sve dok je sa sebe ne ukloni”. Sve dotle “neće biti ni javnog vremena ni javnog prostora za slobodnu imaginaciju, dakle, za slobodu čoveka u Srbiji”. Sa tim je u vezi i postojanje Srbije kao republike: „Ne priznajući masovni zločin u Srebrenici kao genocid, Republika Srbija poništava sebe kao republiku.

Bit jedne republike jeste u tome da se stavi na stranu žrtava koje ne moraju biti njeni građani, a protiv zločinaca koji su njeni građani. Bit Srbije kao republike može se ispuniti ako za dan svoje žalosti proglasi Dan genocida u Srebrenici. Time se sećanje na genocid pretvara u sećanje na solidarnost, sažaljenje, bratstvo i slobodu. Priznavanjem genocida jedna republika nalazi svoju svrhu i postaje ambijent slobode za svoje građane”. Tokom performansa, Paković je istakao da “moramo da govorimo istinu, žrtve to zaslužuju”, što je izazvalo aplauz publike. Treba pokazati “saosećanje prema žrtvi ma koje vere, nacije ona bila”, pa se može reći da “ne postoje srpske, ne postoje bošnjačke žrtve, žrtve nemaju naciju”.

Ove uzvišene poruke na apstraktnom nivou deluju naizgled sasvim prihvatljivo. Problem je, međutim, što Paković, da upotrebimo filozofski izraz, ovde istovremeno vrši jedan performativni čin. On ove izjave plasira selektivno, imajući za performativni učinak, odnosno metu svog performansa, samo Republiku Srbiju i srpsko društvo, a ne i Republiku/Federaciju BiH ili republike Zapada-članice NATO pakta, i njihova društva. Biće da Paković protura perfirdnu tezu o “čišćenju stvari (samo) u svom dvorištu”. Da je drugačije, nešto bi progovorio i o ovim drugima, o vrištećoj činjenici da se (F)BiH i NATO republike i društva uopšte ne stavljaju na stranu srpskih žrtava, niti osuđuju zlikovce koji su njihovi građani. Po njegovim vlastitim kriterijuma, one time poništavaju sebe kao republike i društva. Ali “republikancu” i “građaninu” Pakoviću problem je samo Srbija, a ne i ove republike, kao da sve te strane nisu delovi jedne povezane celine, unutar koje utiču jedne na druge. To je jedan antifilozofski gest, jer za filozofiju, kako je Hegel pregnantno izrazio, “istina je celina”. Drugo, Paković apsurdno vezuje smisao i svrhu postojanja Srbije kao republike, i čak društva uopšte, za priznanje “genocida” u Srebrenici.

Nije li, međutim, konstituisanje republikanskog poretka kroz istoriju pratila, pre svega, borba protiv strane okupacije? Tako su nastale američka, francuska, sovjetska, jugoslovenska republika, tokom revolucija u kojima se istovremeno odvijao i otpor imperijalnim intervencionistima i okupatorima, tj. borba za slobodu i nezavisnost zemlje od inostrane hegemonije i kontrole. Zašto Paković zabašuruje ovu važnu činjenicu, postaće uskoro jasno. Takođe, ne podrazumeva li konstituisanje društva u Srbiji, pre svega, stvaranje solidarnih veza među pripadnicima većinskog, srpskog naroda? Ako nema solidarnosti među samim Srbima, ponajpre neće biti ni društva u Srbiji. A tu solidarnost podrivaju upravo oni Srbi, ako su Srbi, koji se nimalo ne saosećaju sa srpskim žrtvama. A ako nisu Srbi, ne mogu očekivati da dobiju srpsko saosećanje sa bošnjačkim žrtvama, a da sami ne pružaju saosećanje sa srpskim žrtvama. Zašto bi većina Srba prihvatila takav njihov neprincipijelan zahtev? U tim stvarima postoji ili uzajamnost ili nepravda.

Da li to znači da Srbi ne treba da pokazuju solidarnost sa bošnjačkim žrtvama, i pripadnicima drugih nacionalnosti uopšte, i da Srbija kao (višenacionalna) republika i društvo mogu sasvim mirno i slobodno da žive i bez toga? Nikako ne. To samo znači da postoji neki poredak šta je temeljnije i primarnije. U Srbiji, i među Srbima, zbog delovanja ovakvih liberala, ne postoji konsenzus ni o saosećanju sa srpskim žrtvama, a traži se konsenzus o bošnjačkim žrtvama. Nije li to apsurdno? To takođe znači i da sve što se traži od Srbije, mora da se traži i od FBiH. Međutim, Paković deklarativno govori o svim žrtvama, bez obzira na veru i naciju, i potrebi da se kaže istina jer žrtve to zahtevaju, ali se performans odnosi samo na bošnjačke žrtve Srebrenice, i “istinu” o srebreničkom “genocidu”. Srpske žrtve se prećutkuju, izgleda da one ne zaslužuju istinu o zločinima u Podrinju.

Paković neće zahtevati da FBiH kao republika za dan svoje žalosti proglasi Dan zločina u Podrinju. On neće napraviti predstavu “Podrinje. Kad mi ubijeni ustanemo”, i na taj način pokazati solidarnost, sažaljenje i bratstvo sa srpskim žrtvama. Mladić koji se u sali Kolarca suprotstavio grupi koja je privremeno prekinula predstavu, izjavio je: “Ustao sam zato što me je iznervirao njihov fašistoidni, narodnjački i antihrišćanski odnos prema hrišćanstvu. I ne dam da se vređaju žrtve nijedne nacionalnosti, nijedne vere, nijedne rase i dokle god sam u ovoj zemlji i dok sam živ neću dati”. Zaista, hrabar i borben gest dostojan pohvale. Nismo, međutim, čuli ništa o antihrišćanskom odnosu prema hrišćanskim žrtvama Podrinja, i spremnosti da se pruži otpor njihovom ignorisanju, čak i po cenu života.

Ovde vidimo perfidni mehanizam po kome je “Druga Srbija” inače prepoznatljiva. Njene idealističke i humanističke parole su zavodljive, ali sasvim neprincipijelne kada se zagrebe ispod privlačne površine. Jer one služe isključivo optuživanju srpske strane, dok se antisrpska i zapadna strana amnestiraju od zločina i odgovornosti. Istina se više otkriva u onome što se prećutkuje, nego u onome što se govori. U tom pogledu, drugosrbijanskom licemerstvu nikad kraja. Nema te čiste i utopijske ideje koju oni neće moralno kompromitovati i kontaminirati prizemnim i podlim autošovinističkim i autokolonijalnim interesom. To ide čak dotle da se republikanska Srbija, i sloboda njenih građana, vezuje za priznanje nečega što kreira i zahteva Imperija (“genocid” u Srebrenici), a ne za slobodu Republike Srbije od Imperije i njenih kolonizatorskih komandi?!

Zato drugosrbijanci jesu avangardisti i misionari, ali ne istinskog progresa i emancipacije, već zapadne Imperije i njenih antisrpskih satelita na ovom prostoru spram kojih pokazuju sramotnu autocenzuru. Tu prestaju svaka moralna hrabrost, građanski protest i intelektualno poštenje. Tu nema “slobodne imaginacije” na koju Paković patetično poziva kada treba osuditi i napasti Srbiju. Ah, jake li petokolonaške “hrabrosti” napadati iste one koje napada Imperija?! Borbenost “Druge Srbije” nepogrešivo se gasi kada treba progovoriti o srpskim žrtvama i nepravdi prema Srbiji i Srbima. To su za drugosrbijanski denkverbot tabui, zabranjene reči u njihovom nepočišćenom dvorištu, prema kojima se odnose kao urođenici iz afričke savane. Toliko o samozvanim misionarima “civilizacije” međ “divljim” Srbima.

Ignorisanje i prećutkivanje srpskih žrtava su samo srce drugosrbijanske tame, mesto “čije se ime ne sme spominjati”, nerasvetljena senka koja se nad njima nadvija i koju ovu “lučonoše” nemaju nameru da otklone. Kao što nemaju nameru da izađu iz senke imperijalnog Velikog Brata koji ih potura, prekriva i štiti. Oni koji su prekinuli predstavu jesu desničari i nacionalisti, ali to ne znači da su Paković i njemu slični levičari i internacionalisti. U internacionalizmu valjda ima mesta i za vlastitu naciju i njene žrtve, a istinska levica mora biti patriotska a ne kvislinška i autokolonijalna. Nažalost, Paković ne pravi elementarnu razliku između nacionalizma i šovinizma. A verovatno ni nacionalizma i patriotizma. Sve te razlike nestaju u Pakovićevoj noći u kojoj je sve što se tiče (srpsko) nacionalnog - crno.

Naročito bizaran momenat u ovom performansu je Paković obučen u krvavu svešteničku odoru, kako čita ulogu sa “predikaonice” u Kolarčevoj sali. Smisao ove skarednosti postaje jasniji se uzme u obzir NVO saopštenje u kome se spominje “jaka spona između ideologije zločina i sadašnjih vlasti Srbije, kontinuitet moralnih i kulturnih obrazaca sa režimom pod kojim je izvršen genocid”, i da je “Srbija država ne samo organizovanog zaborava zločina, brisanja tragova počinjenih zločina, već opstaje i ideologija koja je omogućila državno organizovani zločin - genocid”. Sledeći ove optužbe, Paković poručuje da “trideset godina jedna ista ideologija vlada u Srbiji, i proizvodi ono što ste mogli da vidite večeras, nemogućnost da slobodno govorite”.

U najavi događaja na Kolarcu na televiziji N1, i u svojih “Osam teza”, Paković kaže da ovu ideologiju oblikuje kulturna elita koja je formirana u doba Miloševićevog režima da bi mu služila, i to čini sve do danas - služi nacionalizmu. Dok se vlasti menjaju, ta elita ostaje ista. Republika Srbija ne priznaje “evidentan genocid u Srebenici, koji je genocid prvo u projektu, u zamisli kulturne elite, pa u vojno-političkoj realizaciji Miloševićevog režima, samo zato da bi oni koji su inspiratori tog genocida i dan-danas bili najugledniji pripadnici kulturne i političke elite. Duhovnici srebreničkog genocida i etničkih čišćenja još uvek su ista kulturna elita u Srbiji, koja određuje državnu politiku i kulturnu orijentaciju prema svojim zločinima. Vladajuća kulturna elita širi nacionalističku kulturu mržnje, etničkog čišćenja i genocida, danas podjednako kao što je to radila i pod Miloševićevim režimom za taj režim”.

Stoga je Pakovićev cilj da “spreči buduće masovne zločine, jer će se zločini starih razmera izvršiti na ovim našim prostorima ukoliko ne ugasimo njihovo kulturno vrelo”. “Isti su to ljudi koji generišu zločine”, pa se, stoga, „s ovom kulturnom elitom mora raskinuti tako što će ona biti obeležena kao zlikovačka“. Pripadnike ove „zlikovačke elite“ Paković naziva „sveštenicima teologije mržnje, straha i ubijanja“. To su „akademici zločina, pesnici, duhovnici, profesori genocida“, „najokoreliji zločinci u ratu i miru“. „Ruke tih inspiratora čiste su, jer su oni samo besedili i pisali besede, a te su lepo sročene besede, bez psovke, inicirale masovna klanja nevinih, proterivanja, silovanja“. Zato bi, prema Pakovićevom mišljenju, „oni morali biti prozvani, prokazani i kažnjeni. Počnimo s tim u pozorištu, počnimo, naime, od pozorišta!“.

Podsećajući da je „rat u Jugoslaviji počeo 1990. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu sprečavanjem izvođenja predstave ’Sveti Sava’“, Paković je nakon performansa istakao da „podmladak iste ideologije nacionalizma“ nije uspeo da spreči njegovu predstavu, što je „značajna razlika posle gotovo 30 godina u istoj društvenoj spirali mržnje, neznanja, straha i nasilja“. Ovim optužbama pridružuje se Izabela Kisićiz Helsinškog odbora za ljudska prava. Ona smatra da u Srbiji i dalje „dominiraju inspiratori zločina iz Udruženja književnika Srbije i drugih kulturnih institucija. Tu su sedeli intelektualci, pisci, umetnici, koji su osamdesetih obmanjivali ljude da je nacija ugrožena, da svi mrze Srbe, da Srbima preti istrebljenje...posle čega je sledilo ubijanje u ime srpske nacije. Oni to rade i danas“. Zato je, prema Kisićevoj, na mladim umetnicima „da se obračunaju sa ratnim huškačima u kulturnim institucijama i da demontiraju njihove laži i stil“.

Sada je jasno zašto Paković nastupa uvijen u krvavo svešteničko odelo. On time simbolizuje navedene „sveštenike ubijanja“ i „duhovnike genocida“. Nastavljajući misiju nedavno preminule Borke Pavićević, treba izvršiti egzorcizam nad ovom „demonskom“ duhovnom elitom kao svojevrsni akt „kulturne dekontaminacije“. Pošto je reč o kulturnom ratu, obračun se sprovodi posredstvom Pakovićeve profesije, pozorišta. Pošto je ovde naglasak na vladajućoj kulturnoj eliti koja je navodno zadojena „nacionalizmom“, pa još „zločinačkim“ i „genocidnim“, voleli bismo da nam Paković pokaže na koga ili šta tačno misli. Da li je to elita koja vlada Univerzitetom, SANU-om i brojnim drugim kulturnim, umetničkim i obrazovnim institucijama, a sve je sem nacionalistička?

Da li je to elita okupljena oko NVO i građanskih stranaka koja danas napada Vučića, između ostalog, upravo zbog „nacionalizma“, a on joj uzvraća da je „lažna“? Okupljena oko svih onih organizacija i medija koji su uzela učešća u obeležavanju „genocida“ u Srebrenici? Nismo sigurni da je ova elita slaba, potčinjena i nečujna u današnjoj Srbiji. Eto je na Kolarcu, i na brojnim drugim mestima, gde odaje poštu srebreničkim žrtvama i grmi protiv „zločinačkog i genocidnog nacionalizma“. Osim toga, koji je deo nacionalističke elite na koju Paković referira, navodno formirane u doba Miloševića (a istina je da je ona postojala godinama, pa i decenijama pre njega), danas uopšte živ?

Na koje to „najokorelije zločince u ratu i miru“ - akademike, pesnike, duhovnike, profesore - koji moraju biti „prozvani, prokazani i kažnjeni“, Paković kokretno misli? Ako je reč o Ćosiću, Kaporu, Crnčeviću, Bećkoviću itd., na stranu što je većina njih preminula, gde tačno u njihovim delima, izjavama, besedama, Paković vidi „inspirisanje i generisanje genocida i etničkih čišćenja“? Kojim su to rečima oni „inicirali masovna klanja nevinih, proterivanja, silovanja“? Bez namere da dotične previše branimo, jer smo i sami prema njima jednim delom kritički nastrojeni, ovde je, ipak, reč o teškim i ozbiljnim optužbama koje zahtevaju preciziranje i obrazloženje. Isto važi za neimenovane „ratne huškače“ iz UKS-a i drugih kulturnih institucija, o kojima govori Kisićeva, a koji i danas „inspirišu ubijanja u ime srpske nacije“ (uzgred, da li su ugroženost Srba, mržnja prema Srbima, njihovo istrebljenje, zaista bili, a i danas jesu, samo mit i izmišljotina?) Možda zato Paković i Kisićeva ne navode konkretna imena i reči, jer bi bili u obavezi da se brane od konkretnih prigovora, pa čak i tužbi za klevetu. Ovako je lakše, ispaliti kao iz pištolja šaržer apstraktnih i provokativnih optužbi, što je inače manir „Druge Srbije“, i time na sebe privući pažnju.

Desničari i nacionalisti su očekivano reagovali, budući da su već u Pakovićevoj najavi događaja na Kolarcu označeni kao „koljači“, „etnički čistači“ i „silovatelji“. Takođe, lakše je ispaljivati falsifikate i besmislice, poput povezivanja prekida predstave “Sveti Sava” sa početkom rata u Jugoslaviji. Ova predstava je prekinuta ne zbog nacionalističkog/šovinističkog odnosa prema (“bošnjačkom”) pozorištu iz Zenice, već iz ideoloških razloga i podele koji ostaju unutar srpskog(-crnogorskog) korpusa. Glavni akteri predstave, i meta napada, bili su Srbi/Crnogorci (reditelj Siniša Kovačević, glumci Žarko Laušević, Milena Dravić itd.). Predstava bi iz istih razloga verovatno bila prekinuta i da tada nije bilo Jugoslavije, kao što bi i danas bila, kada je nema. Šta bi Paković rekao kada bi čuo da 43 od 46 prisutnih studenata na današnjoj Katedri za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Sarajevu misli da bi takođe protestovali kada bi neka pozorišna predstava vređala njihova nacionalna i verska osećanja. Sumnjam da bi se veći procenat studenata ovako izjasnio na katedri u Beogradu. No dobro, znamo da je Pakovićev i drugosrbijanski pištolj uvek uperen samo na srpsku stranu. Sarajevo nije u “našem dvorištu”, pa “nismo dužni” da ga čistimo. Mali problem je što, sudeći prema stavu studenata iz Sarajeva, očigledno nema ko da čisti bošnjačko dvorište od njihovog nacionalizma. Nažalost, ispostavlja se da “druga Bosna” ne postoji.

Bizarnija od Pakovića krvavog sveštenika samo je činjenica da se ovaj performans odvijao u Kolarčevoj zadužbini. Pogledajmo neke biografske podatke o Kolarcu sa sajta same Zadužbine. Ilija Milosavljević Kolarac postao je 1854. član Matice srpske, i zajedno sa vojvodom Tomom Vučićem 1857. osnovao je Fond za pominjanje onih koji su izginuli za Otadžbinu. Novac iz fonda trošen je na pomene poginulima u borbama za oslobođenje od turske vlasti. Kolarac je 1861. osnovao je Književni fond, za podršku književnosti i objavljivanje dela na srpskom jeziku koja „časnost, rodoljubije i polezna znanja u narodu rasprostiru“. Na kraju je 1878. godine sav svoj imetak testamentom ostavio srpskom narodu u cilju širenja nauke i kulture iz koga je trebalo osnovati Fond za podizanje srpskog univerziteta.

Iz svega navedenog može se zaključiti da je Kolarčeva misija bila da se očuva sećanje na poginule u oslobođenju Srbije, i stvori jedna značajna nacionalna institucija srpskog naroda. Logično bi onda bilo očekivati da se u okviru ovakve institucije pažnja, pre svega, posveti srpskom narodu i njegovim žrtvama. Međutim, u slučaju Pakovićevog performansa, ta logika izostaje - pod zdanjem Kolarca podseća se na bošnjačke, a ignorišu se srpske žrtve?! Nisam siguran da bi se Kolarac složio da se tako „časnost i rodoljubije u narodu rasprostiru“. Stoga nije čudno to da je predstava na Kolarcu bila prekinuta. Paković je svojim nastupom na N1 već prizvao takvu reakciju, a nju provocira i čitav kontekst i karakter obeležavanja sećanja na „genocid“ u Srebrenici, čiji je sastavni deo njegov performans. Uostalom, ako je već, kako on tvrdi, nacionalizam vladajuća ideologija u Srbiji koja „negira genocid“ u Srebrenici, logično je da će se pojaviti neki nacionalisti-„negacionisti“ i pokušati da spreče takav događaj.

Međutim, ono što je čudno, i što u čitavoj ovoj priči upadljivo škripi, jeste kako je moguće da u „nacionalističkoj“ Srbiji, i to pod krovom Kolarčeve zadužbine, uopšte bude dozvoljen ovako zamišljen performans, a pošto je već dozvoljen, uz kraći prekid, bude ipak održan? Ovakav razvoj događaja prava je enigma sa stanovišta samih Pakovićevih tvrdnji i ubeđenja. Da se Srbija guši pod stiskom mračnog nacionalizma, i da je Paković jedan od malobrojnih pripadnika avangarde koja se protiv njega bori, a da ta „ugrožena manjina“ uspe da održi svoj performans na Kolarcu, i nadjača „vladajuće“ nacionaliste, uz priznanje samog Pakovića kako je reč o „značajnoj razlici“ spram onoga što se desilo 30 godina ranije, i sa čim današnja Srbija navodno čuva kontiuitet - sve to nekako ne ide zajedno. Ili današnja Srbija nije dominantno nacionalistička, ili Paković ne bi mogao ni da zakaže, a kamoli do kraja održi svoj performans na Kolarcu. No, na stranu ove logičke začkoljice, za Pakovića je najvažnije je da je srpski nacionalizam ovog puta poražen, i da, stoga, neće biti novog rata na prostoru bivše Jugoslavije. Paković je uspeo da dekontaminira Kolarčevu zadužbinu i iz nje istera demone koje je Kolarac pohranio u svom nacionalnom zaveštanju. Tako se to čini iz njegove perspektive. Iz naše to pre liči na nastavak iste spirale mržnje, neznanja, straha i nasilja prema Srbiji i Srbima koju „Druga Srbija“ demonstrira gotovo 30 godina. Paković je svojim bizarnim performansom Kolarčevu zadužbinu kontaminirao, a ne dekontaminirao.

Svi prethodno navedeni elementi - tolerisanje antisrpskog nacionalizma, autošovinizam, proimperijalizam i autokolonijalizam - inače su konstanta u pristupu domaćih liberala i drugosrbijanaca pitanjima nacionalizma, razbijanja SFRJ, ratova i ratnih zločina. Tu je na optuženičkoj klupi jedino ili primarno srpski nacionalizam, dok zapadni imperijalizam i antisrpski nacionalizmi imaju sasvim sporednu ulogu o kojoj se najčešće ništa ne govori, ili se, u najboljem, kritikuje isključivo na površan, uopšten i uzgredan način. U pogledu ovih drugih, nećete u njihovim tekstovima i objavama naći ništa slično kontinuiranoj, žestokoj optužbi srpske politike i rukovodstva. I tako, dok je ne-Srbima namenjena (auto)viktimizacija, Srbiji i Srbima se nameće (auto)kriminalizacija. Za liberale i drugosrbijance sasvim je isključeno da su se Srbi nekad i branili i stradali, dok su ih drugi napadali i ubijali. Ne, oni na srpsku stranu i njenu politiku gledaju isključivo kao na zločinačku. A lažno izjednačavanje nacionalnog i nacionalističkog, i apstraktna negacija nacionalnog/patriotskog (samo) u slučaju Srba i Srbije, logično završava u stavu da je (srpski) patriotizam poslednje, ili još gore, prvo utočište nitkova. Pošto je u pitanju citat na koji se njeni propagatori rado pozivaju, ovo se može uzeti kao jedan od lajtmotiva drugosrbijanske ideologije. Stoga je tačnije reći ne “Druga Srbija”, već Drugo od Srbije, ili bolje, anti-Srbija.

Ovakva ideologija, i grupacija koja je propagira, nužno dovodi do jačanja srpskog nacionalizma i desnice koja ih s pravom sumnjiči da su antisrpske. Kada naši desničari i nacionalisti čitaju ili slušaju domaće liberale kako neprestano napadaju nacionalizam, uvek u podtekstu ili otvoreno ciljajući samo na srpski, i kako govore o “genocidu” nad Bošnjacima u Srebrenici, a ćute o zločinima nad Srbima u Srebrenici, Bratuncu, Skelanama itd., kako da ne pomisle da liberali nemaju toliko problem sa srpskim nacionalizmom zato što je nacionalizam, već zato što je srpski? I tako ove dve grupacije, kao u začaranom krugu, jedna drugu pothranjuju i jačaju, vode beskrajne bitke i nadgornjavaju se, predstavljajući lažne i rđave alternative koje Srbiju zajednički guraju u propast.

Liberali nisu svesni da bi većina Srba, pa i mnogi srpski nacionalisti, bili daleko spremniji da prihvate činjenicu da je i srpska strana činila zločine, i da o tome razgovaraju, da nije neprestanog negiranja ili minimiziranja zločina nad Srbima, i drastično neproprocionalnog optuživanja i kažnjavanja srpske strane. U tim slučajevima u srpskom narodu proradi poznati inat, pa se i oni zločini koji bi se u pravednijoj i normalnijoj atmosferi priznali, negiraju ili ignorišu u aktu legitimne samoodbrane. Njima ne pada na pamet da srpski nacionalizam velikim delom jača kao reakcija na notornu nepravdu i dvostruke aršine koje Zapad već decenijama primenjuje prema Srbiji i Srbima. Kada bi autokolonijalni liberali smanjili nesnosno bičevanje samo srpske strane, i srpski nacionalizam bi takođe splasnuo. Time bi se omogućio prostor ispravnoj, emancipovanoj i prosvećenoj političkoj opciji koja bi jasno i odlučno osuđivala zločine počinjene nad pripadnicima drugih naroda, ali ništa manje oštro i borbeno tražila osudu zločina nad vlastitim narodom. Čini se da je sabotiranje ovakve progresivne i emancipatorske politike jedini učinak liberalne, drugosrbijanske mreže koja se lažno poziva na progres i emancipaciju.