Ta «izdaja slobode», koju je počinio B92, lepo se očituje baš na njihovoj internet stranici. Ona je izuzetno posećena zbog vesti, koje svakodnevno čitaju na desetine hiljada ljudi. Ali, sa uvođenjem mogućnosti da se vesti komentarišu počelo se primećivati nešto neobično.

Tu ne bi tebalo da bude nekih većih problema. Evo zašto. Najpre, od svih zemalja našeg regiona - podseća nas autor knjige «Kultura i identitet» - jedino je Srbija razvila autentičnu, u balkanskom tlu ukorenjenu kulturu, kulturu samoniklog narodnog genija.

Ne verujem u svetli Zapad i svetlu budućnost jer sva naša budućnost je ista kao i prošlost moje prabake. Evropu sam htela upoznati jer je Evropa ono čemu mi kao težimo, i kad uđemo u Evropu mi ćemo postati normalna zemlja i normalni građani.

"Dno dna"; VREME 901

Gajić je stvarno čudna osoba. Najpre mi spočita da sam krivotvoritelj i notorni ignorant zbog onoga što sam, u tekstu "A", napisao o Antoniću. Onda mu ja, strpljivo i nežno, skrenem pažnju na to da se ušeprtljao, da je štošta ispreviđao, te da mu se falsifikat pričinio.

Šta su to, uopšte, zapadne vrednosti? Čovek bi pomislio da se radi o skupu osnovnih principa organizacije države za koje je istorija pokazala da vode u ekonomski i kulturni prosperitet – na primer: kapitalizam, vladavina zakona, građanske slobode i demokratija.

O filmskim primerima kojima se služi Igor Ivanović u knjizi Kultura i identitet (pogled zdesna).

Da ne ispadne kako smo mi jedini pacijenti teško oboleli od akutne potrošačke groznice, treba reći da je konzumerizam već odavno počeo da liči na novu svetsku religiju, koja savremenom sekularnom društvu pruža očigledno neophodnu dozu rituala, koju mu je nekada obezbeđivala crkva.

Naše članstvo u Evropskoj uniji, koje se obećava u bliskoj budućnosti, jeste obična politička fikcija, da ne rečem podvala; u najboljem slučaju, detinjasta utopija, veoma slična onoj koju su širili komunisti.

Kao prvo, posvetiti prikazu jedne knjige društveno-političkih eseja čitave tri i po stranice prostora u nedeljnim novinama može da govori tri stvari. Ili da “Vreme” ne zna kako da popuni prostor adekvatnim sadržajima, ili je reč o prikazu dela koje je kamen-međaš u svojoj oblasti a pritom je iz pera svetski priznatog stručnjaka i autoriteta.

Žižekova “predavanja” su filozofija na delu, ne samo improvizacija, nego delatnost koja pokazuje šta filozofija u stvari jeste i treba da bude. U tom kontekstu, “vulgarni” početak u realnosti aktuelne komunikacije pravi taj procep između suprotnosti koji intrigira.