Мунтадар, иако политички ратоборан, неће успети да порази цивилизацију жеље, која непрестано храни сопствени хедонизам увек свежим и пре свега инертним садржајима. Ни Сузан Бојл никада неће преварити цивилизацију жеље која ствара и уништава властите хероје.

Басара је метафора једног времена у коме се могу у неколико деценија проћи све идеолошке мене, не обазирући се на поштовање елементарних моралних начела и претендовати на улогу великог демистификатора српске историје и судбине.  

Mодерно време и његове културне институције нису нас ни у сну нас учинили насилнијим, већ племенитијим. Наши преци били су далеко насилинији него што смо ми данас. Насиље је у опадању већ епохама, и ми данас вероватно живимо у најмирнијем тренутку откако постојимо на Земљи.

Родитељи су одлуку да сакрију пол свог двогодишњег детета образложили феминистичком филозофијoм према којој је род пука друштвена конструкција. Они сматрају да је наметање пола детету окрутно, јер га на тај начин друштво убацује у калуп, уместо да му дозволи да само одреди свој идентитет.

Српска медијска сцена, са својим црно-белим, клаустрофобичним дискурсом „модерног и назадног“, „глобалног и локалног“, представља парадоксални доказ преживљавања глобализације на локалном плану.

Није рационално да сви имају право гласа само зато што задовољавају одређену старосну границу. Контрапродуктивно је да рудари гласају како уредити здравство, да доктори гласају о уређењу саобраћаја. Нико није довољно компетентан да одлучује о свему.

Новосадски грађанисти – аутономаши са презиром гледају своје београдске парњаке као наводне „балканске примитивце“. Они предњаче у својој затворености, ускогрудости и затуцаности, утувљујући себи бајке о набеђеној „културности“ и „изузетности“, измишљеној посебности која заправо не постоји.

Током девет фестивалских дана, публика је била у прилици да погледа преко 150 филмова на више од 20 новосадских локација, уз атрактиван пратећи музички и академски програм, као и програме посвећене класицима домаћег и светског филма.

Да ли ико може да проникне у мистерију демаркационе линије између неолибералне и наднационалне деснице и неолибералне и наднационалне левице? Невоља је у томе што обе наизменично користе економску отвореност и културну затвореност и то искључиво у служби транснационалног капитала.