Položaj prisutnosti ruskog jezika u školstvu Srbije je neprihvatljiv za jedno civilizovano društvo. Činjenica je da se ogromnom broju dece i omladine u Srbiji uskraćuje mogućnost da se upoznaju sa velikom ruskom kulturom i civilizacijom.

Dušan Bataković se direktno optužuje da pokušava da prikrije ključnu krivicu Miloševićevog režima za propast Titove Jugoslavije. Ko je imao i najpovršniji uvid u delovanje D. Batakovića zna da se njemu nikada ne može stavljati na teret odbrana režima S. Miloševića.

Da li je tom prilikom Sveta sa kauča Sveti sa ormara skrenuo pažnju da je pomalo neprilično da prima nagradu za “najčitaniju”  knjigu, iako mu knjiga nije najčitanija, ili je bilo obrnuto – ili na tu besmislicu ni jedan ni drugi nisu imali primedbu – to nikada nećemo saznati.

Prosečan Srbin, tradicionalno vaspitan, pošten po opredeljenju, bez nekih izuzetnih talenata i velikih ambicija, sa jednostavnim željama i potrebama, spreman da celog života radi, najveća je žrtva tranzicije na naš način, ali ne samo na naš.

Ostaje nejasno zbog čega se čl. 36 roditeljima nameće obaveza da detetu pruže srednje obrazovanje, kada su prema PZ roditelji dužni da detetu obezbede samo osnovno obrazovanje, a u pogledu daljeg školovanja imaju istu obavezu, ali u skladu sa svojim mogućnostima i sposobnostima.

Jezik se lakše može očuvati i preživeti kroz generacije samo u većim kolonijama useljenika, koje ne pate još i od političkih podela, kao npr. srpska. U evropskim zemljama se neumitno pretapamo, ostavljajući za sobom možda i poneki nejasni trag.

Danas je stanje drukčije, pa u Ustavu postoji odrednica o zvaničnoj upotrebi pisma, ali je mnogi zaboravljaju. Nepoštovanje Ustava događa se i državnim organima. Uvedu  nove automobilske tablice sa latiničnim slovima uz dva sitna slova ćirilicom, a zatim izjavljuju kako su na tablicama korišćena oba pisma.

U svom obraćanju Dobrica Ćosić je sledio osnovni ton svoje knjige u kojoj su postavljena mnoga pitanja o istorijskoj i ljudskoj dimenziji bosanskog rata kao najsvirepijeg međunacionalnog, verskog i građanskog rata na ovim prostorima.

Južnoslovenski istoričari, generalno, dele se na dve grupe – oni koji veruju u masovnu seobu Slovena na Balkansko poluostrvo, i oni koji smatraju da su u pitanju daleko manje „mase“ Slovena.  Naravno, ima i onih, poput novoromantičara, koji smatraju da nikakve seobe nije ni bilo.