Stevan Popov - odlazak legende

Živimo u vremenu razaranja i obesmišljavanja svih moralnih vrednosti, tako da i sama pojava i postojanje ljudi koji su umeli da  nesebično rade za opšte dobro smatra se kao neočekivani incident, ali i kao neka vrsta utehe da ipak postoji mogućnost da se obnovi vera u ljudsku dobrotu i požrtvovanost. A oni su nam danas potrebni kao primeri koji nas uveravaju da nije u potpunosti uništena vera u osnovne moralne principe i ideale bez kojih se ne može održati i razvijati naše društvo. Pilot Stevan Popov spada u istinske heroje našeg vremena, čovek koji se svojim čudesnim podvigom upisao u letopis velikih legendi i koji kao da je ponikao iz neke bajkovite priče.

U čemu je bio njegov podvig, njegovo nezaboravno postignuće? On je u vreme kada su se rasplamsali ratni sukobi u Sarajevu i kada je aerodrom u tom gradu bio izložen stalnim napadima uspeo da za 19 dana evakuiše 40.000 ljudi, za koje je on bio jedini izlaz iz situacije u kojoj su im  neposredno bili ugroženi životi. Za njih je evakuacija sa aerodroma bila jedina šansa i nada da prežive početak građanskog rata u Bosni.

„U jednom danu smo čak 16 puta leteli iz Beograda do Sarajeva i nazad. Kako da ostavite taj svet kome ste jedina nada“, govorio je pilot Stevan Popov, koji ih nije ostavio, već je sve učinio da obezbedi sigurnu evakuaciju ljudima koji su napuštali ratom zahvaćeno Sarajevo. Pamtiće se i kako je neposredno pred uvođenje sankcija i pored postojanja zabrane letenja uspeo da preveze našu fudbalsku reprezentaciju do surčinskog aerodroma. Pre nekoliko dana je Stevan Popov tragično okončao svoj plemeniti život. Sahranjen je na novosadskom groblju uz aplauz i prelet aviona G-2. U novinskim izveštajima se moglo videti da su na poslednjem ispraćaju legendarnog jugoslovenskog pilota pored njegove porodice bili i mnogobrojni prijatelji iz vazduhoplovstva, sporta, ali i mnogi ljudi koje je on spasao iz Sarajeva.

Od pilota JAT-a i rezervnog oficira JNA oprostili su se Ratko Babić ispred Aero-kluba Novi Sad, a u ime porodice kum Boško Barišić. Međutim, ostalo je zabeleženo da sahrani nisu prisustvovali predstavnici novosadske vlasti, države Srbije i Vojske Srbije, jedino je bio prisutan potpredsednik pokrajinske vlade Vojvodine Miroslav Vasin. Gorka i tužna činjenica da na ispraćaju legendarnog pilota Steve Popova nije bilo predstavnika srpske države i Vojske Srbije dovoljno govori o tome na koji način se u našem društvu odaje poštovanje ljudima koji su svojim radom i pregnućem pokazali kako se mogu, ne štedeći sebe, ostvariti najuzvišeniji podvizi.

Ili, bolje rečeno, zašto su nemar, nebriga i ravnodušnost tako često prisutni kada treba da odamo zasluženu počast i poštovanje ljudima koji mogu biti pravi uzor i svetli primer u ovim teškim i tegobnim vremenima u kojima je nestalo poštovanje osnovnim moralnih i humanih načela. Treba reći i da je Stevan Popov kao iskusni i dokazani pilot dobio otkaz u JAT-u posle 5. oktobra 2000. godine, što ga je teže pogodilo nego bolest koja ga je tada ophrvala.

Oproštaj od ovog izuzetnog čoveka samo je još jedan u nizu žalosnih primera naše hronične i poslovične nebrige za negovanje poštovanja i pijeteta prema ljudima i događajima koji su postali nerazdvojni deo naše istorije i tradicije. Nema nikakvog opravdanja što predstavnici države Srbije i Vojske Srbije nisu našli za shodno da da se poklone senima legendarnog pilota Stevana Popova, koji je pokazao šta znači biti čovek i u najtežim i najrizičnijim uslovima.

Zar istinski heroj i rezervni oficir JNA nije zaslužio počasni plotun? Zar je predsedniku Republike Tomislavu Nikoliću bilo važnije da prisustvuje farsičnoj predstavi u ambasadi Kazahstana, gde je održao prigodan govor u čast uvođenja Milanke Karić u dužnost počasnog konzula ove zemlje u Srbiji? Samo je nedostajao nušićevski počasni konzul Nikaragve. Zar njemu i komadantu vazduhoplovstava Vojske Srbije nije bilo mesto na ispraćaju čoveka kao što je bio Stevan Popov? Njihovo prisustvo bi bilo jasan dokaz i primer da se u ovoj zemlji poštuje i ceni ljudski samopregor, spremnost na žrtvu i služenje opštem dobru. Ali to se nije desilo jer verovatno se procenilo da to nije događaj dostojan pažnje jer nema u njemu dovoljno marketinške i „državničke“  težine kao što je to dodeljivanje zvanja počasnog konzula u Kazahstanu.

Kao rečita opomena mogu nam poslužiti reči Ive Andrića: „Čovek može daleko da ide i visoko da se penje, sav se pretvara u to, i u tome mu je celo postojanje. Ide, ali krilatim hodom. Poziv čovekov i jeste u tome da se hvata ukoštac sa teškoćama i ostvaruje ono što izgleda neostvraljivo. I hrabrost mora nečemu da služi, da bi s pravom nosila to ime; tek prema prirodi stvari kojoj služi ona dobiva svoju punu vrednost i pravo značenje. Narod  je sve što mu je bilo sveto i dragoceno zatvorio u legendu i čuvao u njoj“.

Upravo je pilot Stevan Popov krilatim hodom otišao u legendu jer je ostvario ono što je izgledao neostvarljivo, spasavajući desetine hiljada ljudi, spreman pri tome da podnese i najveću žrtvu. On je za života postao legenda i sigurno je da će ostati kao primer da ljudska dobrota i samopožrtvovanje mogu da pobede i nadvise i najteža iskušenja.