Represija depresije, saobraćajci i(li) hajduci

Ne znam da li je neko primetio, ali vozači svakako jesu, da je u Beogradu u poslednja 3-4 meseca enormno povećan broj saobraćajaca na ulicama. U prvi mah mislilo se da u Beograd stiže neka važna ličnost, poput Angele Merkel, pa se preduzimaju vanredne mere. Međutim pošto su se na raskrsnicama rasporedili golobradi mladići u uniformama saobraćajaca i sa beležnicama u koje su revnosno upisivali i kažnjavali vozače koji su na primer zaboravili da upale farove, vežu pojas tašti na zadnjem sedištu i sl.  

Mladost ovih novopečenih čuvara reda, koji su tek naučili da brišu nadimak svog ministra, nagnalo je Beograđane da im nadenu adekvatnu titulu «lepioci plakata», aludirajući valjda na stručnu spremu koju su stekli za obavljanje vrlo odgovorne dužnosti.

Zamislite sada jednog hirurga, kojeg ćemo ovom prilikom nazvati Osoba A, koji se nakon višesatne operacije kojom je spasao nečiji život, koji se vraća svojim «golfom 3» u toplo porodično gnezdo, u kome se krčka na primer kupus sa «svinjarijama», u kome ga čekaju deca sa svežim školskim peticama, i žena koja ga čeka sa puno ljubavi. Osoba «A» može biti i bilo koja osoba koja se toplom porodičnom gnezdu vraća nakon uspešnog a vrlo napornog dana.

Zamislite zatim mladog momka na raskrsnici, koji je tek naučio da obriše... (a to smo već rekli), koji je obučen u uniformu saobraćajca, nakon što je zimus lepio plakate, a koga ovom prilikom možemo nazvati: Osoba «B».

Osoba B, na semaforu zaustavlja osobu A, koja je tek prošla kroz zeleno, uredno vezana pojasem i sa upaljenim farovima, a bez tašte na zadnjem sedištu. Dijalog:

B: Molim Vas Vašu ličnu kartu, vozačku i saobraćajnu dozvolu!

A: Izvolite. A šta je razlog zaustavljanja?

B. Molim!?

A: Šta je razlog zbog čega ste me zaustavili? Zašto ste me zaustavili?

B: (brecnuvši se) Pa ja sam saobraćajac! Kontrolišem saobraćaj.

A: To vidim, ali zbog čega ste me zaustavili?

B: Hm, telefonirali ste u vožnji.

A: A ne. Sigurno nisam, i ne radim to u vožnji. Evo Vam pogledajte šta na mom telefonu piše: poslednji razgovor je obavljen pre sat i po.

B: («zvanično») Nemam ja ništa sa Vašim telefonom.

A: (prelazi na per tu) Slušaj, momak, ako ti nemaš ništa, ja iz ovih stopa idem u tvoju komandu sa ovim istim telefonom, pa će tvoji pretpostavljeni morati sa njim nešto da imaju.

B: (samouvereno popunjavajući obrazac za kažnjavanje) Ništa ja ne znam, kazna je 2.500!     Uostalom imate i drugi telefon, video sam kada ste ga bacili na suvozačevo sedište.

A: (pokazujući inkriminisani predmet) Ovo na suvozačevom sedištu je daljinski od TV-a. Uostalom, napiši šta imaš, ali obavezno upiši svoj broj.

B: Koji broj?

A: Pa sigurno ne telefona nego službeni broj. Moram da te prijavim komandiru.

B: (vraćajući dokumenta) Pa dobro nek Vam bude ovaj put (Sic!).

Nakon još par upućenih pouka osobi B (o razlici u godinama i obrazovanju), osoba A nakon burnog dana odlazi kući.

E sad, saobraćajac predstavlja državu. Država lažno optužuje građanina, i na osnovu lažne optužbe želi da globi građanina. Građanin se suprotstavlja i država mu oprašta greh koji nije učinio. Velikodušno, nema šta.

Šta je ovde interesantno? Interesantno je to što stavom: Ja sam saobraćajac i ne moram da obrazložim građaninu, makar bio i najispravniji svoj atak na njega, jer je dovoljno što sam saobraćajac pa mogu i da lažem, država ne razume da time utiče na privatnost građanina, a čega je bilo u nedavnoj prošlosti, i za šta smo mislili da se neće povratiti. Toga u Evropi kojoj bezuslovno stremimo nema. To je tamo nezamislivo, a bilo je i kod nas do pre par godina.

Ovaj junoša u uniformi ovo nije mogao uraditi sam, već mu je neko to naložio. Štaviše, „napujdan“ je da što većim brojem kazni kojima će puniti državni budžet iz koga treba da primi platu. 

Ovo neodoljivo liči na objavu svojevrsnog rata države protiv građana kako bi „punila budžet“. Za koga? Za građane koje pljačka, ili za svoje odabrane predstavnike?   

Malo se o tome govori, ali sve je veći broj građana koji ne žele ili ne mogu da plaćaju globu, i umesto toga se opredeljuju da kaznu namire boravkom u zatvoru. Samo u Novom Sadu u ovom trenutku oko 150 građana izdržava zatvorsku kaznu od 5-6 dana, jer nemaju ili neće da plate globu koja im se na ovaj način nameće.

Čak se i jedan Novosađanin u 9. deceniji života opredelio za zatvor, kada mu je saobraćajac neopravdano napisao kaznu zbog prelaska ulice van pešačkog prelaza, iako je prelaz bio udaljen više od 100 metara od inkriminisanog mesta. Ima deda para, ali ima i ponos.

To uverenje: “Ja sam saobraćajac i ja sam bog, i ne treba više ništa da objašnjavam “ je čak i najbenignije u odnosu na „bogove“ koje je režim instalirao kako bi građanima pokazao čiji su „njihovi novci“, pokretna i nepokretna imovina.

Živimo u vremenu, a po svemu sudeći još dugo ćemo tako živeti, kada se množe institucije koje oduzimaju siromašnima i dodeljuju domaćim i stranim bogatašima, i da zanemarimo na ovom mestu banke, kao naše najveće derikože.

Na primer: država je privatnim izvršiteljima prepustila ingerencije sudova čak i dodajući im ovlašćenja u naplati eventualnih potraživanja. Privatni izvršitelji bez prethodnog prava na odbranu eventualnog dužnika, mogu na oglasnoj tabli da istaknu rešenje o kome, kao ni o oglasnoj tabli, eventualni dužnik nema pojma, i da to rešenje postane pravosnažno. Privatni izvršitelji ne priznaju presumpciju nevinosti. Za njih smo svi krivi dok ne dokažemo da smo nevini. Na primer da smo račune možda platili, a da je pogrešilo preduzeće koje nas je predalo izvršitelju. Takvih je primera mnogo.

Tako analogno gornjem primeru na vrata Osobe „A“, može zakucati osoba „V“ (izvršitelj) i hop, ostade osoba „A“ bez kompjutera u kome pohranjuje važne podatke. Ili ne daj Bože Osoba „G“ koja Osobi „A“ saopštava da je njegov/njen stan upravo kupila od Osobe „V“, jer Osoba „A“ nije pratila informacije na oglasnoj tabli Suda u Surdulici, te na iste nije odgovorila, pa je rešenje postalo izvršno.

Ako ne najdrastičniji, onda svakako najpoganiji izum režima su osobe „D“ (notari-beležnici). Ne toliko po drastičnosti otimanja poput osoba „V i G“. Osobe „D“ Vam ne mogu odneti frižider na leđima ali vam ga mogu odneti u džepu. Naime ugledajući se na većinu evropskih zemalja, i kod nas je uvedena institucija notara, koja preuzima neke ingerencije sudova.

Međutim, izbor notara je vrlo diskutabilan, a cene usluga koje pružaju su višestruko veće od onih koje su primenjivali regularni sudovi. I to nije sve. Pitanje je kako se notari određuju, i ko ih akredituje? Kako sada izgleda, a što ne mora biti istina, ali je veoma moguće, je da su notari jednostavno osobe koje je režim ovlastio da budu bogati. Notari se određuju za određene regione i opštine. Dakle jedan notar je određen za opštinu Zvezdara na primer. Nema tu konkurencije, ponude i potražnje. Evo ti jedno jaje, pa biraj! Na osnovu čega?

To se ne zna, ali u ovako duboko korumpiranoj zemlji sledeći scenario je vrlo moguć i verovatan: Ja odredim Žiku, Lazu, Peru i Miku da budu notari u određenoj opštini. Pređašnje sudske takse su za njih dovoljne, ali gde sam tu ja kao bog i batina? Stoga sva četvorica povećavaju takse za 50 IMT procenata (IMT=Ima li Mene Tu? prim. aut.). I tako dobijamo umesto skupih sudskih taksi, još skuplje notarske takse.

Kako je i zašto sva ova otimačina moguća? U normalnim zemljama i u normalnim narodima, ona nije moguća. Ali mi smo anesteziran narod. Nas ništa ne dotiče. Mi smo narod u dubokoj depresiji.

Režim misli da će uz pomoć naše depresije, izaći iz recesije, jer ćemo mu ćutke predavati naše resurse. Za sada je u pravu. Ali šta ako nekim čudom mi izađemo iz depresije i progledamo? A to je vrlo moguće kada shvatimo da magični Ali-babin uzvik bogaćenja: „Sezame otvori se“ , isto kao i „Ja sam saobraćajac (notar, izvršitelj, ministar...) pripada bajkama.

Probudimo se iz bajke, pogledajmo realnost. Suprotstavimo se. Ugledajmo se na Osobu „A“. Ipak mi nismo Ali-babina pećina. Naše je blago iscrpno, i to vrlo lako.