Приватизација и(ли) запошљавање?

 Овим текстом ћу покушати да дам неке идеје властима у Србији, људима који би можда могли да промене нешто, а не знају одакле да почну.

Нећу помињати имена, ни конкретне догађаје, има ко тиме треба да се бави; ја ћу говорити о појави, о методологији и технологији којом смо као држава и народ доведени у колонијални статус, а следствено томе, изложићу своје идеје о томе како да се томе стане на пут.

Почетком деведесетих почело се са приватизацијом и у Србији, када је одлучено да је то једини начин како да се српска привреда и њен систем учине конкурентнијим на светском тржишту робе и услуга, јер смо прихватили неке доктрине са запада као јеванђеља.

Теоретски, то је нашу привреду, за коју су нам рекли да заостаје за светом, требало да модернизује и учини ефикаснијом, организованијом и извозно оријентисаном. Колико се у томе успело, можемо да проценимо по податку да још увек нисмо достигли ниво производње из 1989. године, а негде у том периоду је и настала та „потреба за приватизацијом“.

Постоје, међутим, и теорије да је један од мотива запада за растурање СФРЈ био и њена необично развијена (а социјалистичка!) привреда, која је почињала да смета на тржиштима својом конкурентношћу; индустрија наоружања, машиноградња и грађевинска оператива бележили су раст из године у годину, и почели да отимају послове моћним компанијама са запада. Неки се можда сећају стидљивих хвалисања на тему супериорности југословенског тенка Т-72 у првом заливском рату, када су Ирачани тим оруђем опасно десетковали америчке „центурионе“ и немачке „леопарде“ на песку југоисточне Азије, како је Генекс био један од највећих концерна на свету, који је могао да вам направи или набави све, како је грађевинска оператива радила на свих пет континената, и прихватала послове које су други одбијали као  неизводиве, а неколико наших фабрика алатних машина имало је распродату производњу неколико година унапред; то знам поуздано, а може се и лако проверити.

Покушаћу у овом тексту да јавности укажем на то како се код нас, у великом (превеликом да би се могло толерисати!) броју приватизација процес сводио на пуко мешетарење и изигравање основног, бар декларативног разлога тог поступка.

Наиме, продаје се фирма, нпр. „ИКС“. Ради осредње, а не ради добро, јер, ето нема новца да инвестира у савременију опрему; ту се појављује инвеститор, који каже ја ћу да инвестирам, ако ми продате ту фирму. Редослед је следећи: држава једва чека да је прода, јер на ту фирму гледа као на баласт, који ће претоварити другом на бригу, узети нешто новца за своје потребе, а стећи солвентног пореског обвезника. Лепо, зар не?

Да, кад би инвеститор и урадио то што је договорено...

Јер, по правилу се догађало следеће: први потез инвеститора је „реструктуирање“, односно отпуштање вишка запослених. Држава, која је продала фирму, већ увиђа своју (често и намерну) грешку, и брже-боље брани се тиме да је то „реструктуирање неопходност“ – то је она мантра о транзицији.

Охрабрен почетним „успехом“, нови власник наставља са својим планом – гаси једно по једно производно одељење као нерентабилно, јер исти производ може да увезе по мањој цени, тако да му се не исплати да инвестира у производњу, већ средства планирана за модернизацију производње пребацује на трговинске подухвате као исплативије. Фирма се полако гаси, јер ако не производи, нема новца за плате, а кад нема плате, људи одлазе и сами. Или се преквалификују; тако сад имамо инжењере који продају на пијацама, технологе који возе такси, агрономе који су инструктори у ауто-школама; иста она транзиција, са свим својим предностима.

Знам за случај где је нови власник одмах по „уласку у посед“ онеспособио котларницу за грејање радионица, у којима, услед оштре зиме, није могло да се ради због хладноће; а када се не ради, нема ни производа, а када нема производа, нема ни новца за плате, а када нема новца за плате, радници убрзо оду, јер немају од чега да живе. Тада се домаћи производ супституише увозом, а профит расте, јер није битан квалитет већ профит.

Често је разлог и локација фирме; многе су изграђене на местима која су некад давно била ледина. Након неког времена, та места су постала скупа и тржишту некретнина интересантна, па тако вредна за неке сасвим другачије инвеститоре - хотелијере, банкаре, трговинске гиганте. Шпекулације које су ту изведене мере се милијардама евра, само у Београду...

Много се овде говори о „сивој“ економији. Има је, народ се довија, у беспарици и борби за пуки опстанак.

Но, све су то минорне штете, спрам оних које је држава, нетранспарентним продајама страним инвеститорима само због провизија неколико појединаца чинила; највише „сивоекономских“ подухвата у Србији су извели баш они који је то требало да спрече. На прсте се могу избројати фирме које су после приватизације почеле да раде боље, а и те су напредовале само у том смислу да би се профит, које остварују, износио ван земље, тако да су ефекти опет без користи за нас у Србији. На страну то што смо продали или уступили странцима скоро све што је профитабилно у српској привреди; шта о томе треба мислити, оставићу сваком на личну процену.

Пренаменом фирми, њених објеката и земљишта које заузимају, многа су предузећа (чак и нека која су добро радила) доведена намерно у стечај, да би се законски покрили власници, и избегла одговорност, а притом се зарадило. Увозничком лобију је сметала било каква производња, јер је она сметња неконтролисаном увозу, на коме је зарада брза, лака и јефтина; последице стижу касно, када је штета већ причињена, а њени актери далеко и већ пуних џепова. Но, наишла је светска криза, која је тај процес скоро зауставила, и све је теже наћи инвеститоре за било шта; у томе лежи шанса да се нешто и спасе из канџи тих шпекуланата, и да се тај процес потпуно заустави и можда чак обрне у супротном правцу. Много је предузећа у Србији која су некад добро пословала, и са невеликим улагањем могла би брзо и ефикасно да се укључе у привредни живот земље, а што је најважније, да запосле огроман број људи.

Нова влада, ова која је формирана, ту би могла себи и лако и брзо обезбеди кредибилитет, ако у том пројекту препозна интересе ове државе и народа, који би то знао да цени. Сви знамо шта се све данас увози, каквог је квалитета и цене, као и да на томе енормно профитира шачица невероватно несавесних типова ( да не употребим теже изразе), те да се ту најчешће ради о оним производима које смо одавно имали у својим производним програмима, док се неко није досетио да то уништи.

Празне хале, запуштене машине и запарложене њиве стоје и чекају да их се неко сети, док милион руку чека задатак и прилику; држава и Влада су ти који могу да то покрену, а да се не ради о недостатку новца, већ воље и знања, постаје све очигледније. Држава која има 600 милиона евра за 1 (један!) мост, не сме да каже да нема новца за не отварање, већ само очување постојећих радних места. То, просто, није вероватно. Јер, тај мост је трошак за све, а уштеда за неколицину, која ће преко њега брже стизати куда жели; радна места су уштеда за државу јер неће издржавати хиљаде незапослених, већ ће од њих приходовати кроз порезе и продате производе, и тим новцем правити нове мостове...

Сви подаци, који су потребни за ревизију тих „приватизација“ држави су на располагању; армија инспектора такође. Јавност би једва дочекала да чује за случајеве поништених приватизација, које су се изродиле у криминал и шпекулантске подухвате, а да и не помињем колико би порастао углед саме Србије, када би се такав процес покренуо; метла диже и прашину, то да; али, после ње остаје чисто.

Дакле, није да не може. Питање је да ли се сме, а ако се сме, да ли се и хоће.

Појавиће се, ваљда, неко ко зна, и хоће, и може...