O srpskom narodu, studentskim protestima i vapaju za državom koja funkcioniše

I. NEOBIČNI SLUČAJ STUDENTSKIH PROTESTA – UVODNE NAPOMENE

a) Svi su sve u pravu

Najneobičnija stvar vezana za najnoviju seriju masovnih studentskih i građanskih (i nacionalnih) protesta u zemlji, po kojoj oni odudaraju od sličnih političkih procesa na drugim meridijanima, jeste što u njima ima relativno malo laži i obmane na svim stranama spektra. Umesto da situacija bude nalik na bilo koje proteste bilo gde u svetu, gde obično svaka od zainteresovanih strana govori delić istine, a ostalo laže, izmišlja i fabrikuje, Srbija je – pored činjenice da je u pitanju jedna od ideološki i politički najkompleksnijih političkih scena u Evropi – avangardna i po tome što je u našem političkom sukobu sve na otvorenom, svaka strana prilično nedvosmisleno zastupa svoje stvarne interese, fokusira se na svoje prioritete i u tome je veoma racionalna.

I zaista, vezano za ove proteste su svi sve u pravu. Studenti su u pravu da država treba da stane dok nije u stanju da garantuje živote svojim građanima. Režim je u pravu da studenti nemaju kapacitete da rešavaju probleme građevinske korupcije niti su sposobni da ponude konstruktivan izlaz iz krize. Opozicija je u pravu da režim ne može da se bori sa korumpiranom hobotnicom koju je sam izgradio. Skeptična desnica je u pravu da protestima aktivno manipulišu antidržavne, nevladine i antinarodne strukture. Euforična desnica je u pravu da skeptična desnica zapravo podržava režim. Skeptični levičari su u pravu da je glavni nosilac protesta klasa „dobitnika tranzicije“ koja obustavom rada ili konfrontiranjem sa državom ne može ništa da izgubi, niti išta rizikuje. Euforična levica je u pravu da skeptična levica služi održavanju aktuelnog kolonijalističkog statusquo i ignoriše učešće u protestima sirotinje i proletarijata sa periferije društva. Skeptični antiimperijalisti su u pravu kada vide besprekornu koordinaciju protesta kakvu je teško zamisliti u slučaju vulgarnog „dešavanja naroda“. Euforični antiimperijalisti vide nedvosmislenu podršku kolonijalnih struktura moći srpskom režimu. Skeptični liberali prepoznaju u masama srpskog naroda onaj isti bauk srpskog nacionalizma protiv koga se decenijama svom dušom bore, a koji je režim do sada držao kao duha u boci. Euforični liberali vide priliku da „vlast koja se valja po ulicama“ ugrabi neka nova „mala grupa dobro organizovanih ljudi“, koja bi srpski brod još jednom usmerila prema EU-NATO svetioniku. Ovo dijalektičko klackanje može se nizati u nedogled.

Nemojte ovo pogrešno shvatiti – nije poenta u tome da su „svi pomalo u pravu“ i da „ima mnogo sjajnih ljudi na obe strane“, što je tipično utočište konformiste i kukavice u svakom turbulentnom vremenu. Stvar je u tome da je Srbija jedan radikalan politički prostor u kome svi zaista jesu u pravu kada izvanredno kompleksan fenomen sagledavaju iz svog ugla

Nemojte ovo pogrešno shvatiti – nije poenta u tome da su „svi pomalo u pravu“ i da „ima mnogo sjajnih ljudi na obe strane“, što je tipično utočište konformiste i kukavice u svakom turbulentnom vremenu. Stvar je u tome da je Srbija jedan radikalan politički prostor u kome svi zaista jesu u pravu kada izvanredno kompleksan fenomen sagledavaju iz svog ugla. To celu stvar čini dodatno komplikovanom, jer nije u pitanju nešto što može da se razreši „dijalogom“ u kome će jedna strana drugoj da ukaže na greške, nelogičnosti i činjeničke netačnosti u njenim stavovima. Sve se vidi, svi znaju sve i svi sagledavaju situaciju pravilno, ali svako bira da se bori za ono što mu je u datom trenutku prioritet. I to je – opet – sve transparentno i otvoreno. A i legitimno.

b) Srpski narod je politički najpismeniji u Evropi

Ovde treba naglasiti još jedan izuzetno važan detalj, koji naši komentatori često (selektivno i tendenciozno) ispuštaju iz vida kada im to odgovara – srpski narod je silom istorijskih prilika jedan od politički najracionalnijih i najpismenijih u Evropi, o čemu ne samo da svedoče istraživanja javnog mnjenja po neuralgičnim lokalnim i globalnim pitanjima, nego i izvanredna racionalnost sa kojom prosečan srpski glasač pristupa izborima, orijentišući se u izmaglici laži i obmana političke kampanje i precizno pogađajući političku opciju od koje realistično (sic!) može da očekuje da će u razumnoj meri zaštititi one njegove interese do kojih mu je najviše stalo. To obično nije bogznašta, je opet više o neostvarivih fantazija koje se nude kao alternativa.

Ova činjenica je itekako dobro poznata političkim konsultantima i agencijama za politički marketing i ona, sa jedne strane, izbore u Srbiji čini neuporedivo složenijim procesom u odnosu na famozna „uređena društva“, ali istovremeno omogućava da se redovno i rutinski kažnjavaju političke snage za onu vrstu manipulacija koja u zemljama evropske centrale (a i periferije) prolazi već decenijama. Pa uprkos tome – kad god našim politikantima to zatreba – narod je „glup“, „nepismen“, „povodljiv“, „pohlepan“, „neobrazovan“, iako istraživanja javnog mnjenja uporno pokazuju da to nije tačno, iako u svim masovnim političkim pokretima (baš kao i u slugeranjskom odnosu prema režimu, ili prema okupatoru) podjednako učestvuju svi slojevi stanovništva, i iako Srbija predstavlja jednu od zemalja Evrope u kojima vladajuća elita u najvećoj meri zazire od narodne volje.

v) Dve glave Kolonijalnog preduzeća – partijašii fondaši

Sistemski problem koji decenijama blokira naš (naglašeno politički pismeni) narod u njegov političkoj aktivnosti jeste dubinsko razumevanje klijentističke prirode srpskog političkog sistema, u kome je narodu dozvoljeno samo da izražava nezadovoljstvo putem protesta ili glasanja, ali bilo kakve konkretne političke ambicije može da ostvari samo kroz dva kanala – (1) postojeći partijski sistem, ili (2) NVO sektor. Dakle, narod je u Srbiji politički razvlašćen, a njegova suverena politička volja svedena je na obesmišljeni izborni proces kroz koji mogu samo da odaberu koji tiranoidni doživotni predsednik koje političke stranke će da vuče sve političke konce u zemlji u narednom periodu i istovremeno služi kao gromobran za celi kolonijalno-korupcijski sistem, tj. za „Kolonijalno preduzeće“.

Sistemski problem koji decenijama blokira naš (naglašeno politički pismeni) narod u njegov političkoj aktivnosti jeste dubinsko razumevanje klijentističke prirode srpskog političkog sistema, u kome je narodu dozvoljeno samo da izražava nezadovoljstvo putem protesta ili glasanja, ali bilo kakve konkretne političke ambicije može da ostvari samo kroz dva kanala – (1) postojeći partijski sistem, ili (2) NVO sektor

Politički idealista u Srbiji, dakle, ako želi da ide korak dalje od protestne konfrontacije sa državom i da za svoju otadžbinu učini nešto konstruktivno (ili prosto da gradi mnogima primamljivu karijeru profesionalnog političara) može samo da bira hoće li u partijaše (razlike između režimskih i opozicionih su kozmetičke) ili će u fondaše. I jedni i drugi su na uzici što domaćih, što stranih bezbednosnih struktura (koje su takođe spojene pupčanom vrpcom), i jedni i drugi imaju izuzetno ograničen spektar delovanja, i – što ne treba nikada izgubiti iz vida – i jedni i drugi su, bez obzira na strane sponzore, obilati korisnici sredstva iz državnog budžeta. Uporniji među njima mogu ponekad i da proguraju neki projekat u koji strastveno veruju, ali ulazak u te krugove uglavnom podrazumeva ritualnu inicijaciju mazanjem putera na glavu koja će ih egzistencijalno vezati za „Preduzeće“ i učiniti prvom linijom njegove odbrane od građana Srbije.

U tom kontekstu, kada cinični poznavaoci prilika u Srbiji (a ko ih u Srbiji ne poznaje?!) uzdišu da „studenti ne mogu ništa da urade“, da je u pitanju lažni pluralizam i puka smena jedne podružnice Kolonijalnog preduzeća za drugu, odnosno da je „sve to lepo, ali zna li neko šta dalje?!“ – nije u pitanju prosto defetizam, nego nagomilano političko iskustvo. Cinici će reći da je „ludilo ponavljanje iste stvari iznova i iznova očekujući drugi rezultat“. I uglavnom će biti u pravu. Ali ovaj put nisu. Jer protesti kojima svedočimo su sasvim drugačija zverka.

II. DIJALEKTIKA REVOLUCIJE – ŠTA STUDENTSKI PROTESTI NISU

Teza o obojenoj revoluciji pojavila se među prvima i izuzetno je popularna na svim stranama političkog spektra. Oko nje postoji konsenzus između prorežimskih komentatora i razočaranih srpskih patriota u zemlji, ali i između briselskih i ruskih propagandista koji olako povlače znak jednakosti između protesta koji se pod zastavom EU vode u Gruziji i Slovačkoj sa naglašeno antiimperijalističkim i antikolonijalnim protestima u Srbiji

Rasprave o tome šta tačno predstavljaju masovni protesti koji u svom epicentru imaju političko delovanje studenata srpskih državnih (sic!) univerziteta traju mesecima, i u tim raspravama na svim stranama spektra mogu se čuti izuzetno ubedljivi argumenti. Pokušajmo da bacimo malo svetla na tu raspravu tako što ćemo ključnim pitanjima pristupiti negativno, ukazujući, ne na materijalne dokaze da su protesti ovakvi ili onakvi, već upravo na argumente koji pokazuju da oni nisu i ne mogu biti ugurani ni u jednu od Prokrustovih postelja koju im srpska javnost uporno pripodnosi. Ovih argumenata je mnogo, pa se čitaoci mole za razumevanje što će i argumentacija biti kratka i nerazvijena. Pa da počnemo:

1) Protesti nisu obojena revolucija

Teza o obojenoj revoluciji pojavila se među prvima i izuzetno je popularna na svim stranama političkog spektra. Oko nje postoji konsenzus između prorežimskih komentatora i razočaranih srpskih patriota u zemlji, ali i između briselskih i ruskih propagandista koji olako povlače znak jednakosti između protesta koji se pod zastavom EU vode u Gruziji i Slovačkoj sa naglašeno antiimperijalističkim i antikolonijalnim protestima u Srbiji. Ne moramo ulaziti u finese – svaki Srbin lako ume da prepozna ikonografiju obojene revolucije. Svi znamo da su evropski propagandisti dozlaboga tupavi, a da njihovi NVO trabanti nisu u stanju da organizuju bilo šta što ne nosi na sebi njihov brend i etiketu, kao i cenu koja sutra treba da im bude amortizovana iz zapadnih fondova. Nijedna obojena revolucija nikada nije bila suptilna u svojoj otvoreno prozapadnoj prirodi, nijedan od njihovih agenata ne može da odoli da ne podigne plavi evropski barjak kako bi šefovi videli da njihove pare ne troši uzaludno.

Tih ljudi sa plavom zastavom tetoviranom na čelu (ili bar u biografiji tviter naloga) – bez ikakve sumnje – ima mnogo na ovim protestima, oni se motaju po rubovima, slikaju selfije sa okupljenom masom i beže da svoju „borbu“ nastave anonimno na društvenim mrežama, gde su još jedino jaki. Masovno i neskriveno zviždanje vedetama „Proglasa“ – poslednjeg u nizu evroatlantskih kukavičjih jaja na srpskoj političkoj sceni – na svenarodnom protestu u Novom Sadu trebalo bi da stavi tačku na tu priču. Ti ljudi ne samo da ne kontrolišu proteste, nego nisu u stanju ni da se pojave, a da ne budu izviždani i najureni. O tome da to prilikom još nose svoje političke simbole tek ne smeju ni da pomisle!

Najzad, treba imati u vidu da svima dobro poznati organizatori i finansijeri svih dosadašnjih obojenih revolucija očigledno podržavaju predsednika Srbije i njegov režim. To upadljivo odudara od svih dosadašnjih slučajeva, kada je politička meta revolucije uvek bila prethodno ostrakizovana i čak satanizovana i dehumanizovana u zapadnim medijima i institucijama. Sve to ovde upadljivo izostaje, a evroatlantski bukači trče naokolo i histerično ponavljaju fraze sa prošlih protesta, očigledno bez ikakve ozbiljne podrške i koordinacije. Oni su, kako se već više puta moglo čuti u našoj javnosti, „odsečeni pipak hobotnice koji se refleksno bacaka po stolu“.

2) Protesti nisu nacionalna revolucija

Studenti i demonstranti na ovim protestima pokazuju političku zrelost koja je ranije bila karakteristična samo za vrhunske marketinške agencije (čiji se kadrovi, uostalom, i regrutuju upravo iz redova tih istih studenata). Kako bi se sprečile manipulacije i klevete, na protestima se vide praktično isključivo srpski nacionalni simboli. Ćirilica dominira plakatima i transparentima više nego u bilo kom drugom javnom prostoru kod Srba, zastave su listom srpske (pritom je sve više svesrpskih narodnih trobojki bez grba), uz upadljivo prisustvo simbola Srba sa Kosova, iz Crne Gore i Republike Srpske, ali i Rusa u Donbasu koje, za razliku od evroatlantskih provokatora, niko ne proteruje sa protesta.

Ispostavilo se da srpski nacionalisti nisu u stanju da organizuju masovan protest na neku od „svojih“ tema, ali i da srpski liberali – koji raspolažu sa solidnom infrastrukturom medija i kulturnih institucija – nisu u stanju da za „svoje“ teme obezbede kritičnu masu bez srpskih nacionalista

Da li to znači da je u pitanju nekakva srpska nacionalna revolucija? Nažalost, ne. Srpske nacionalne snage su temeljno poražene i počišćene sa političke scene, a njihov ogroman deo je inkorporiran u Kolonijalno preduzeće. Svi pokušaji da se ovako masovan ustanak organizuje po neuralgičnim nacionalnim pitanjima, poput izdaje srpskog naroda na KiM i neustavnih sporazuma koje je Srbija potpisala sa okupatorima njene pokrajine, nisu urodili plodom. To su teme koje su očigledno bliske demonstrantima (kako i ne bi, kada u Srbiji postoji plebiscit po pitanjima „tri ne“ – nepriznavanja Kosova, neulaska u NATO i neuvođenja sankcija Rusiji), ali one nisu pokretači ovih protesta i brendirati ih kao takve je jednako manipulativno kao ono što rade evroatlantisti.

Ispostavilo se da srpski nacionalisti nisu u stanju da organizuju masovan protest na neku od „svojih“ tema, ali i da srpski liberali – koji raspolažu sa solidnom infrastrukturom medija i kulturnih institucija – nisu u stanju da za „svoje“ teme obezbede kritičnu masu bez srpskih nacionalista. Zato je ovakva vrsta svenarodne rezonancije i bila moguća samo oko pitanja koje jednako pogađa sve. Nijedna od dve strane nije oduševljena činjenicom da mora da protestuje zajedno sa onom drugom, ali su – bar za sada – svesni da nemaju drugog izbora. Istovremeno, za razliku od svih dosadašnjih slučajeva, kada su nacionalisti obezbeđivali narodne mase, a liberali „brendiranje“ protesta, ovaj put nacionalni simboli dominiraju, dok su liberalni u sve većoj meri zanemareni i skrajnuti.

3) Protesti nisu signaliziranje vrline, niti parada klasnih privilegija

Neko se fokusira na evroatlantske zombije, neko se fokusira na četničke i ruske ratne zastave, a neko – pogotovo srpski osvešćeni levičari – vole da iz demonstranata proberu one naše sugrađane koji su očigledno dobrostojeći, nisu egzistencijalno ugroženi i koji protestima prilaze lakomisleno i iz perspektive „signaliziranja vrline“ i „stila života“ koji „skupljaju mnogo lajkova na tiktoku i instagramu“. Još jednom, nije sporno da je tih poslovičnih „dobitnika tranzicije“, „buržuja“ i „hipstera“ na ulicama disproporcionalno mnogo, pogotovo u velikim gradovima; nije sporno ni da su njihovi ljigavi i tašti postovi na mrežama naročito odbojni i iritantni, ali ti ljudi istovremeno predstavljaju najviše politički dezorijentisanu socijalnu grupu u Srbiji, koja sama nije u stanju da pokrene bilo šta, a kamoli da tako inteligentno brendira i uporno održava u životu višemesečni protest protiv koga nastupaju svi institucionalni činioci u zemlji uz očiglednu podršku kolonijalne elite.

Kritičari koji se fokusiraju na buržuje i privilegovane sitne kapitaliste zatvaraju oči pred masama običnog srpskog sveta koji se sa mukom odvajaju od svojih poslova i probijaju sa periferije do centra da bi ono malo slobodnog vremena posvetili učestvovanju u nečemu u čemu nemaju nikakav neposredni interes, već prosto u tome prepoznaju javno dobro

Kritičari koji se fokusiraju na buržuje i privilegovane sitne kapitaliste zatvaraju oči pred masama običnog srpskog sveta koji se sa mukom odvajaju od svojih poslova i probijaju sa periferije do centra da bi ono malo slobodnog vremena posvetili učestvovanju u nečemu u čemu nemaju nikakav neposredni interes, već prosto u tome prepoznaju javno dobro. Među ljudima koji izlaze na trgove malih i siromašnih srpskih mesta, ili koji prosto peku kiflice od nikad skupljeg brašna i jaja da bi počastili „našu decu“ koja peške prolaze kroz njihov grad, ne samo da ima radničke klase i sirotinje, nego ima i ogromnog broja glasača vladajuće stranke. I u tome, opet, nema ničeg lošeg niti skandaloznog – tako funkcioniše demokratija, a glas za neku stranku na izborima, uprkos kulturrasističkim fantazijama naših građanista, ne znači da je neko prodao svoju dušu režimu, niti da nije spreman da javno podrži nešto što prepoznaje kao javni interes.

4) Protesti nisu ni politički, ni antipolitički

Pojam „politike“ je u srpskom jeziku skoro nepopravljivo zagađen i izjednačen sa pojmom „politikanstva“, ali čak i kada taj značenjski šum ostavimo po strani, ostaje činjenica da ovi protesti nisu ni „politički“, ni „antipolitički“ u bilo kom relevantnom smislu tih izraza. Oni nisu „politički“, jer, uprkos stalnim pokušajima kidnapovanja od strane pilićara iz srpskih opozicionih stranaka (koje sve listom predstavljaju „SNS u malom“, čije autoritarne vođe sanjaju da postanu „Vučić umesto Vučića“), studenti kao njihovi nosioci kategorički odbijaju svaki pokušaj da se „integrišu“ i svoje zahteve kanališu „kroz institucije sistema“, što bi za cilj imalo prevlačenje celog ustanka u kaljugu predizborne kampanje gde ih Predsednik-svih-nas automatski dobija na iskustvo.

Ali i srpska javnost ima nagomilano političko iskustvo, a upravo sveže iskustvo izvanredno podlih i manipulativnih protesta „Srbija protiv nasilja“ predstavlja glavni razlog što se nije pošlo ni putem „antipolitičkih protesta“, zasnovanih na zameni konkretne borbe za državu, zakone i pravdu za eterično i postmoderno paradiranje sopstvenim osećanjima i dobrim vibracijama, te potrebom za „normalnim životom“ i „mirom u svetu“. „Srbija protiv nasilja“, pritom, ne samo da je svela političku borbu na performans za društvene mreže, već je jednu šokantnu i nezapamćenu tragediju cinično pretvorila u političko geslo, zbog čega je s pravom počišćena na izborima.

Jasno se vidi da učesnici u najnovijim protestima ne žele da idu tim putem i nemaju nikakvu želju da svoju političku volju i energiju stave u svrhu osvajanja 5-6 procenata gore-dole za ovu ili onu stranku u potpuno razvaljenom i obesmišljenom partokratskomsistemu. Ta borba jeste politička u jednom dubljem smislu, u smislu borbe za srpsku državu koja će svojim građanima biti brižna i posvećena majka, a ne maćeha sa opijatskom zavisnošću i toksičnom vezom sa siledžijom iz kraja.

5) Protesti nisu traganje za novom političkom elitom

Jedan deo kritičara protesta, ali i njihovih pristalica, naglašava odsustvo „vođstva koje bi sve kanalisalo prema nekom smislenom cilju“ kao centralni problem protesta. To odsustvo vođa je zanimljiv fenomen, kome treba posvetiti malo pažnje. Ko god koordinira proteste – a tu očigledno ima i izuzetno iskusnih ljudi, ali svakako i univerzitetske omladine koja ne razmišlja po starim šablonima – uvideo je da je prvi korak ka obesmišljavanju protesta u svim dosadašnjim narodnim pobunama uvek bilo formiranje predstavničkih tela, glasnogovornika i vođa. U apsolutno koruptivnom sistemu, te „vođe“ bi u roku od par meseci bili usisani u duopol „partijaša i fondaša“ i pretvarali se u samo najnoviji ešalon političkih kreatura koje narod dubinski prezire.Vođeni željom da izbegnu zamke koje je režim već toliko puta uspešno iskoristio, studenti su ga lišili poluga uticaja i ostavili da mahnita i histeriše, uspaničen činjenicom da su se pravila igre promenila i da je situacija zakoračila u nepoznato.

Ali su isto tako svesni da onog trenutka kada se počne sa „vođama“ i „strankama“ i „pokretima“, cela stvar pada u vodu. Srpskom narodu je preko glave „mladih lidera“ i „novih pokreta“ koji treba da simuliraju političku borbu. Ako ne možemo da imamo Karađorđa, ne treba nam ni novi, lepši i mlađi Marko Đurić ili Pavle Grbović

Režim se tako našao u mat-poziciji – nema koga da podmiti i kupi (ne zato što nema podmitljivih, nego zato što oni nemaju nikakvog uticaja na celinu protesta), a ne može ni da prosto pošalje žandarmeriju da raščisti ulice (kako bi to uradili u, jelte, „normalnim državama“), jer u prvom redu stoje poslovična „deca“, čije bi fizičko maltretiranje dovelo do totalnog ustanka i možda čak i pobune u samim organima reda. Tako smo i došli u sadašnju situaciju u kome se država i studenti nalaze usred „takmičenja u zurenju“, gde obe strane čekaju ko će prvi da trepne. Država je trepnula već nekoliko puta i već smo videli dosad neviđene stvari – ostavke i privođenja ministara, pa i sam pad vlade.

Ali jedno je sigurno – ovo čemu prisustvujemo nije još jedan draft za nove partijske omladine i „sveže meso“ za srpsku partijsko-fondašku, vladino-nevladinu mašinu. Ako brod tone, pitanje ko drži kormilo više nije prioritet. Nema nikakve sumnje da će, kada se sve ovo završi, mnogo talentovanih ljudi imati pred sobom otvorene karijere u politici, bezbednosti, marketingu, ili NVO sektoru. Ali su isto tako svesni da onog trenutka kada se počne sa „vođama“ i „strankama“ i „pokretima“, cela stvar pada u vodu. Srpskom narodu je preko glave „mladih lidera“ i „novih pokreta“ koji treba da simuliraju političku borbu. Ako ne možemo da imamo Karađorđa, ne treba nam ni novi, lepši i mlađi Marko Đurić ili Pavle Grbović.

6) Protesti nisu apel za „vladavinom prava“

Još jedno tipično podmetanje, koje u suštini predstavlja pokušaj evroatlantista i briselskih birokrata da amortizuju štetu i ispod žita uspostave kakvu-takvu simboličku kontrolu nad protestima, jeste tvrdnja da se građani u Srbiji bore za „rad institucija“ i „poštovanje zakona“. Mantra o „vladavini prava“ već duže od decenije Srbima služi za podsmeh i u javnom diskursu je sinonimna sa floskulama o „bezalternativnom evropskom putu“, „standardima građanskog društva“ i „zapadnim vrednostima“. Sve su to potporni stubovi posttranzicijskog klijentističkog i neofeudalnog status quo, u kome i vrapci sa grane (a kamoli student i univerzitet) savršeno dobro razumeju da „zakon ne vlada svima jednako“ i da je „vladavina zakona“ jedna stvar kada komunalac maltretira prodavačicu lubenica na pijaci, druga stvar kada strateški partner donosi papire u inspekciju na overu, a treće kada ministar koji je sinonim za korupciju dobija pravo da se brani sa slobode, jer „neće valjda da ubije nekoga“.

Narod na ulicama srpskih gradova je savršeno svestan da nas je vajna vladavina prava dovde i dovela, baš kao što razume da ta fraza upravo i znači ono „pustite institucije da rade svoj posao“ i „đacima je mesto u školi“, što papagajski ponavljaju režimski mediji i bukači. Ne pevaju Srbi po ulicama Bože pravde bez razloga – većina je, ako nikako drugačije, bar intuitivno svesna da u Srbiji institucije rade tačno onako kako su predviđene da rade, a da se zakoni kroje tako da štite investitore, a ne ljude koji ostaju zatrpani ispod ruševina investicije. I zato se narod na ulicama ne može zadovoljiti privođenjima, saopštenjima i objavljivanjem dokumenata – njemu nije potreban pečat, nego pravda.

Narod na ulicama srpskih gradova je savršeno svestan da nas je vajna vladavina prava dovde i dovela, baš kao što razume da ta fraza upravo i znači ono „pustite institucije da rade svoj posao“ i „đacima je mesto u školi“, što papagajski ponavljaju režimski mediji i bukači. Ne pevaju Srbi po ulicama Bože pravde bez razloga

7) Protesti nisu besmisleni

Pa dobro, reći će neko, ako demonstranti neće ni stranu intervenciju, ni dvorski puč, ako neće ni Amerikance, ni Ruse, ni stranku, ni vođu, „ni crven dlan, ni crven ban“, zašto nas onda zamajavaju svojim protestima i zaustavljanjima saobraćaja? Ako ih nijedan ustupak vlasti ne može zadovoljiti, ako ništa što država uradi uvek već nije dovoljno, onda ništa nema smisla – protesti predstavljaju golo inaćenje i autodestruktivnu paralizu društva koja je sama sebi svrha, a ljudi imaju svoje živote, svoje poslove i probleme, svoje dragoceno slobodno vreme. Odakle pravo da se tako igra sa sudbinom cele zemlje? Najzad, država mora da funkcioniše.

Upravo u toj frazi leži i odgovor na ovu primedbu. Da, država mora da funkcioniše, a protesti nam upravo plastično pokazuju kako izgleda kada država ne funkcioniše. Osnovna funkcija države, složićete se verovatno svi, jeste zaštita života i imovine njenih građana i održavanje reda i mira u javnosti. Ako ljudi nasumično ginu na ulici i ako to nema nikakve posledice po vinovnike, s pravom se može argumentovati da države, zapravo, nema. Zaustavljanje svega, ako ga tako gledamo, nije blokada države, nego poziv da se država projavi. Da vostane Srbija – ne u smislu ustanka Srba protiv srpske države, nego u smislu da država prestane da bude ukradeni automobil koji prolazi kroz crveno i obara ivičnjake, već da bude u stanju da svoj narod sačuva i zaštiti od zuluma kabadahija koje su ga uzjahale, bilo da je reč o jajarama koji kradu budžetski novac na Železničkoj stanici, investitorima koji donose gotove zakone na sto ministru koji će ekspresno i „na zvonce“ biti usvojeni u parlamentu, ili teroristima koji isteruju ljude iz svojih stanova i izbacuju iz svojih preduzeća u Severnoj Mitrovici, Leposaviću ili Zvečanu.

III. «DOBRO, ALI ŠTA DALjE?“ – ZAVRŠNA RAZMATRANjA

Cilj ovog teksta nije da agituje za neku od mnoštva strana u ovom velikom društvenom kretanju kome prisustvujemo, a koje sve imaju svoje potpuno legitimne interese. Kao što je rečeno, Srbi su veoma politički samosvesni i potpuno racionalni. Svako od nas zna šta oseća kada vidi mase ljudi na Slaviji, Autokomandi ili Limanu, zna šta želi da uradi kada čuje Bože pravde ili Himnu Svetom Savi, zna šta misli o Zoranu Kesiću ili Ivanu Ivanoviću, zna, uostalom, koga smatra odgovornim za tragediju u Novom Sadu. Ono što možemo svi da pokušamo jeste da shvatimo neobičnu situaciju u kojoj smo se našli, situaciju koja je praktično niotkuda i iznenada dovela društvo do ruba kolapsa, a da istovremeno nema nijednog od uobičajenih simptoma tog kolapsa, poput sukoba građana sa policijom. Srpstvo jeste razjedinjeno, ali trenutno celo stoji pred ovom dilemom i vidi da se ne može ići dalje kako se išlo do sada. Ali kako ići dalje? Hoćemo li prosto da se prepustimo neurozi i histeriji, dok ne izgubimo svest koju trenutno imamo, a to je da ova situacija može da se rasplete na opštu korist, ali može i kaskadno da se surva u građanske sukobe od kojih bi se naša zemlja (opet) oporavljala godinama i decenijama?

Histerija kao simptom akutne bolesti društva

Ovo je možda dobro mesto da se ukaže da situacija na mikroplanu silno odudara od velike slike. Gledano iz ptičje perspektive, Srbija izgleda kao idealna država zasnovana na građanskoj solidarnosti, pravdi i odgovornosti, gde se celo društvo parališe zbog smrti 15 ljudi, ali gde istovremeno nema rulje koja pali i pljačka, niti policije koja krvožedno razbija noseve i lomi kosti bundžijama. Mnogi ljudi u svetu su to primetili i srpska politička kultura ih je zatekla kao nešto nesvakidašnje.

Gledano iz ptičje perspektive, Srbija izgleda kao idealna država zasnovana na građanskoj solidarnosti, pravdi i odgovornosti, gde se celo društvo parališe zbog smrti 15 ljudi, ali gde istovremeno nema rulje koja pali i pljačka, niti policije koja krvožedno razbija noseve i lomi kosti bundžijama. Mnogi ljudi u svetu su to primetili i srpska politička kultura ih je zatekla kao nešto nesvakidašnje

Ali na planu pojedinačnih i ličnih odnosa, neuroza izlazi na videlo. Svađaju se porodice, raskidaju veze, kvare kumstva, ljudi jedni drugima prete, histerišu, pa i nasrću jedni na druge. Ponekad kolima. Uz svo poverenje prema izvanrednoj političkoj kulturi koju trenutno na srpskim ulicama demonstriraju i građani i organi reda, ozbiljno bismo se zavaravali ako bismo ignorisali da je situacija u društvu zapaljiva i da je jedan ishitren potez – možda nekog marginalnog nesrećnika koji više ne može da podnese opštu napetost – može odvesti negde o čemu nismo voljni ni da razmišljamo. Uostalom, prethodnih decenija smo svedočili tome kako se potpuno mirne i čak prosperitetne zemlje pretvaraju postapokaliptične bestragije i terraenullius. Bilo bi naivno verovati da tako nešto ne može da se desii nama, utoliko pre što znamo da se već dešavalo ne tako davno. I da se dešava dan-danas pred našim očima u našoj okupiranoj pokrajini na jugu zemlje.

Ako nas je istorija i čemu naučila, onda je to da i država, ali i masa ljudi na ulicama može nositi dostojanstveno lice Pobedonosnog Zevsa koji na dlanu drži boginju Atinu, ali i maničnu grimasu Krona koji proždire svoju decu. Činjenica da smo oba lica dobro upoznali svakako i stoji u temelju ove opšte suzdržanosti i mira, koja nas sve toliko podseća na litije u Crnoj Gori pre četiri godine. Litije su bile jedna neverovatna narodna revolucija kakva nije viđena nigde u Evropi u ovom veku, ali na kraju nisu uspele da prerastu u nacionalni preporod i toliko očekivano „srpsko proleće“. Crkva i narod su savladali ogroman otpor sistema i uspeli da sačuvaju svoje svetinje, ali na kraju balade država je ostala u statusu polukolonijalnog status quo i zamrznutog građanskog rata podgrevanog izvana.

Situacija u Srbiji je drugačija – ozbiljnog otpora sistema nema, ali nema ni njegove spremnosti da se promeni i preraste u nešto za građane prihvatljivo. I to je mač sa dve oštrice. Sa jedne strane, odsustvo sistemskog nasilja od strane organa reda šalje poruku da je pobuna i građanska neposlušnost nešto bezopasno, nekakva fešta na otvorenom na koju se ide sa sitnom decom i starijim ukućanima, a da su policajci, žandarmi i druge javne službe posvećeni svom poslu i ulažu ozbiljan i očigledan trud da spreče bilo kakvu eskalaciju nasilja na upadljivo mirnim protestima. Sa druge strane, to samo znači da u slučaju da do eskalacije dođe, ona može dovesti do mnogo ozbiljnijih posledica i strašnijih povreda nego što je slučaj kada se sa policijom sukobljavaju mladi, jaki i za tuču pripremljeni fudbalski navijači ili neko sličan. U uslovima opšte neuroze i histerije, skupovi ovakve masovnosti predstavljaju kudikamo ozbiljniji rizik po društvo od manjih, a agresivnijih sukoba građana sa organima sile. A ta neuroza i histerija će biti sve veća, što više režim bude slao pomešane signale da je istovremeno uplašen i uspaničen protestima, ali i potpuno nespreman na korake koji bi raščistili vazduh i deminirali situaciju.

U uslovima opšte neuroze i histerije, skupovi ovakve masovnosti predstavljaju kudikamo ozbiljniji rizik po društvo od manjih, a agresivnijih sukoba građana sa organima sile. A ta neuroza i histerija će biti sve veća, što više režim bude slao pomešane signale da je istovremeno uplašen i uspaničen protestima, ali i potpuno nespreman na korake koji bi raščistili vazduh i deminirali situaciju

Ne „šta dalje?“, nego „nema dalje“

To nas dovodi do onog pitanja svih pitanja i istovremeno najčešćem argumentu naših sugrađana koji imaju simpatije prema studentima (prema studentima, ne prema Bjelogrliću, Kesiću, Ivanoviću i drugim akrepima koji slikaju selfije sa masom za svoje političke linkdin naloge), ali oklevaju da se pridruže protestima. „Sve je to lepo, ali ima li iko od vas predstavu šta dalje?“, pitaće takvi ljudi – i biće u pravu. „Proglas“, doduše, zna šta bi dalje, prepisao je to verovatno sa nekog pamfleta koji su skinuli sa sajta Ju-es-ejda pre nego što je ugašen, ili sa neke pauerpoint prezentacije koju su videli na nekoj NVO radionici u Šćećinu, Brnom ili Opatiji, ali njih, srećom, niko ne pita za mišljenje. Ne pita, nažalost, ni grupu profesora i uglednih konzervativnih intelektualaca koji su nedavno objavili „Načela suverenističke politike“ – spisak lepih želja za nekom boljom državom oko koga bi „svi trebalo da se okupimo“, ali bez ikakvih naznaka o tome kako bi te želje i ciljeve trebalo ostvariti unutar koruptibilnog, klijentističkog i kolonijalnog sistema u kome živimo.

Studenti su na ovu dilemu odgovorili na isti način kao i na sve pokušaje režima da ih uvuče u svoje vrzino kolo i situaciju prebaci na domaći teren – teren podmićivanja, ucena, ili prosto nove predizborne kampanja za nove besmislene izbore. Oni ponavljaju da nisu tu da sa bilo kime pregovaraju o bilo čemu, već da prosto traže da se „njihovi zahtevi ispune“. Bez ikakve sumnje, ti zahtevi nisu jasno formulisani, niti postoji iole pouzdan mehanizam da se difuzna i dehijerarhizovana studentska tela i njima pridružene grupe građana ubede da je država zaista ispunila zahteve, ako ih ispuni. Kao i u slučaju velikih protesta protiv kovid mera 2020. godine i kao u slučaju crnogorskih litija: inicijalni uspeh je svima podigao očekivanja i građani koji sada već svakodnevno izlaze na ulice neće biti zadovoljeni, čak ni da svaka pojedinačna osoba koja je učestvovala u izgradnji, planiranju i odobravanju sporne „rekonstrukcije“ nadstrešnice završi na robiji. Predsednik Srbije se tom činjenicom vešto koristi, melodramatski ponavljajući kako se sa ulica „traži njegova glava“. I uopšte nije isključeno da će u politički oportunom trenutku kao lulu mira (a zapravo kosku za žvakanje) ponuditi građanima čak i svoju ostavku, ne bi li se nekako domogao novih izbora i čvrstog tla pod nogama. I da će mu to čak poći za rukom.

U sistemu u kome građani nemaju institucije kroz koje mogu da kanališu svoju političku volju, kada kap prelije čašu, mase se izlivaju na ulice i nije ih lako vratiti kućama. Klijentistički državni aparat trenutno pipa u mraku, popuštajući pomalo i nudeći nove simboličke ustupke i nove glave na tacni, u nadi da će neki od tih koraka biti dovoljan da se masa uspokoji, a sistem „vrati u normalu“. I možda se to zaista i desi. Možda rad tužilaštva i pravosudnih organa uspe da ubedi većinu građana da pravda jeste zadovoljena, posle čega će protesti splasnuti i razvodniti se, vrativši politički život zemlje u uhodani politikantski kolosek. Ali duh narodne pobune neće biti u potpunosti vraćen u bocu i prvi sledeći povod izazvaće identične proteste koji neće moći da se relativizuju i uspokojavaju unedogled. Srbiji je potrebno sistemsko rešenje.

Možda rad tužilaštva i pravosudnih organa uspe da ubedi većinu građana da pravda jeste zadovoljena, posle čega će protesti splasnuti i razvodniti se, vrativši politički život zemlje u uhodani politikantski kolosek. Ali duh narodne pobune neće biti u potpunosti vraćen u bocu i prvi sledeći povod izazvaće identične proteste koji neće moći da se relativizuju i uspokojavaju unedogled. Srbiji je potrebno sistemsko rešenje

Narod vapi za državom

Kada je srpska politička čaršija – što režimska, što opoziciona – čula da studenti izlaze sa nastave i počinju da blokiraju svoje fakultete, a zatim i ulice, prvo im se smejala, ali kada je videla histerične reakcije i posrtanje režima koji ne zna kako da izađe na kraj sa opozicijom koja se ne sastoji od prevejanih bitangi sa gomilom putera na glavi, počela je da se takmiči u snishodljivosti, ulizivanju, dobronamernim savetima i sufliranju „šta bi sve studenti trebalo da rade“, „šta da traže“, „kako da se postave“. Oni besramniji među ovim ulizicama su čak pozivali da se državni aparat suspenduje i zameni studentskim plenumima, a izvršna vlast „ekspertskom vladom“ koja bi se sastojala od univerzitetskih profesora (poželjno onih sa spiska Ju-es-ejda).

Ipak, ostaje činjenica da su građani Srbije fascinirani studentskim plenumima kao političkim institucijama koje uspevaju da kanališu narodnu volju i da se na institucionalnom nivou suoče sa svemoćnom i otuđenom izvršnom granom države, i u tom suočavanju pobede. Stvar je u tome da su Srbi, ponovimo to još jednom, politički izuzetno samosvestan narod, ali nemaju načina da svoju političku volju institucionalno kanališu, osim kroz šaltere Kolonijalnog preduzeća, kao pripadnici kasti partijaša ili fondaša. Srbi se strastvenije angažuju u viber grupama školskog roditeljskog saveta nego u radu svojih mesnih zajednica ili opština, jer u tim viber grupama imaju utisak da njihov glas može da se čuje i da preko njih mogu da učine nešto korisno za svoj kraj i svoju porodicu. Potrebna nam je država u kojoj ćemo isti smisao videti u radu njenih demokratskih i političkih institucija! To što ih nemamo i što sa državom možemo da komuniciramo samo urlajući i duvajući u pištaljke na ulicama, predstavlja osnovni razlog sveopšte neuroze i histerije.

Srbi svoje vladare ionako ne ocenjuju po tome kako su na vlast došli, nego kako su sa nje sišli. Sistem je svakako pred pucanjem. Zamenimo ga pre nego što pukne i odvede nas sve u novi ciklus nemira, lutanja i izgubljenog vremena

Završimo onda ovaj tekst na isti način na koji to rade svi ostali – sa dobronamernim (i licemernim) savetom „deci“ šta da rade dalje i za šta da se bore. Oni su već napravili podvig plastično dokazavši Srbima da sistem ne funcioniše i da nije u stanju da popravi samog sebe, a zatim i dokazavši da građani mogu da pozovu državne službenike na odgovornost, pa možda čak i odvedu nedodirljive lokalne kabadahije na robiju. Ali Srbima je potrebna država, a država nije skup lepih želja i utopijskih zamisli, već potpuno drugačiji ustavni i zakonski poredak od ovog koji trenutno imamo, a koji je baždaren da servisira Kolonijalno preduzeće i njegove agente na terenu. Potrebnisu nam skupština, uprava i sudovi koji neće biti pod kontrolom šefa najmoćnije partije i njegove opričnine (i njegovih strateških partnera iz ambasada Kvinte), potreban nam je politički sistem u kome će biti mnoštvo moćnih državnih službenika koji će moći da ograničavaju i kontrolišu samovolju jedan drugome, dok će sami u svakom trenutku biti opozivi, ako tako odluče njihovi birači.

Potrebna nam je ravnomerna zastupljenost svih krajeva Srbije i svih ideoloških grupa u skupštini. Potrebni su nam sudovi koji sude po zakonu, a ne po volji vlade ili korumpiranih kolonijalnih saveta i oligarhijskih lobija. Potrebne su nam institucije koje imaju zakonske punomoći da štite građane od zuluma i samovolje kabadahija, pogotovo na Kosovu i Metohiji. Ukratko, potreban nam je nov Ustav. Samo u okvirima drugačijeg političkog sistema bilo kakve priče o „prelaznoj vladi“ ili „novim izborima“ mogu imati bilo kakvu težinu.

Ovo nije samo prilika za studente i građane da iskoriste vakuum moći i izgrade politički sistem koji bi bio više po nacionalnoj meri, i koji Srbija zaslužuje. Ovo je taođe i prilika za Predsednika Srbije. Srbi svoje vladare ionako ne ocenjuju po tome kako su na vlast došli, nego kako su sa nje sišli. Sistem je svakako pred pucanjem. Zamenimo ga pre nego što pukne i odvede nas sve u novi ciklus nemira, lutanja i izgubljenog vremena.