O sramoti i stidu

Koliko puta smo rekli da nas je sramota zbog nečega što smo uradili mi sami ili su učinili neki drugi koji zbog toga ne osećaju sramotu. Sramota je ponašati se nekorektno prema drugima i onda kada znamo da je to loše. Odgovorni ljudi će kao posledicu svog sramotnog postupanja osećati stid. Ali ima i onih koji će ga negirati ili opravdavati, postajući agresivni prema okolini koja ih osuđuje. Njihova činjenja se ne moraju ticati individualnih posledica, već mogu uzrokovati mnogo šire, čak i opšte društvene štete.

Ovih dana smo bili svedoci reakcije jedne Beograđanke na brutalnu akciju policije prilikom iseljenja jedne porodice iz stana u Beogradu. Doviknula je policajcu „Sram vas bilo“ i ovaj ju je odmah zgrabio i ugurao u „maricu“. I mene je kao i nju bilo sramota, ali se organ reda očigledno nije postideo svog postupka. Dakle, radi se o suprotstavljenim osećanjima izazvanim istim događajem po onoj narodnoj „čega se pametan stidi, time se budala ponosi“.

Publije Sirijac (Publius Syrus) je još u I veku pre nove ere zapisao „Pudor doceri non potesi, nasci potest“ ili na srpskom „Stid se ne može naučiti, ali se može roditi“. Naš nobelovac Ivo Andrić je u „Znakovima pored puta“ na ovu temu zabeležio nekoliko poruka i pouka: „Sramotićeš se dok si živ. Prilika ćeš za to imati uvek. Svet će ti je pružati dovoljno, a i kad to ne bude ti ćeš se potruditi sam da je nađeš“, „U prvoj polovini života čovek želi i radi ono čega će s u drugoj polovini stideti i odricati, a druga polovina mu prođe u uzaludnim pokušajima da se popravi ili bar zataška ono što se radilo u prvoj. Tako se na kraju sve potire i svodi na nulu. Ostaju samo kajanje i stid“. Jovan Dučić je u „Blagu cara Radovana“ izrekao veliku i svevremensku istinu: „Ali ima ljudi koji sve smeju ne zato što se ničeg ne boje, nego zato što se ničeg ne stide“.

Osramoćen čovek se oseća neprijatno u svojoj okolini. Hteo bi da se sakrije, da ga niko ne vidi. On teško podnosi teret svoje sramote i povlači se u sebe, pada u depresiju, a ne retko se odlučuje i na samoubistvo. Takvi pojedinci gube na ugledu i dostojanstvu u sredini u kojoj žive i rade pa je često menjaju u nadi da će ga se tako osloboditi.

Osramoćeni pojedinci su meta raznovrsnih oblika manipulacija, uslovljavanja pa čak i ucena. U sadašnjem političkom žargonu se oni označavaju kao „ljudi sa puterom na glavi“. Koristeći i zloupotrebljavajući kompromitujuće podatke od zainteresovanih lica, medija ili obaveštajnih službi mogu im se uništiti porodice, poslovna i politička karijera. Oni su tada u strahu spremni na svakojake ustupke. Nije Njegoš u „Gorskom vijencu“ upozorio da „strah čoveku obraz kalja često“.

Prema osramoćenim ljudima se različito postupalo. Oni su još u ranom hrišćanstvu bili izlagani javnom ponižavanju, kažnjavani oduzimanjem imovine, gubitkom dostojanstva, pa čak bičevanjem i kamenovanjem. I do danas je u nekim zemljama, bez obzira na pokrete za zaštitu ljudskih sloboda, zadržana praksa oduzimanja građanskih prava pojedincima na najvišim političkim i državnim funkcijama. Najdrastičnija osuda prema ljudima koji su se osramotili svojim ponašanjem vršena je u Japanu. Tamo su carevi naređivali osramoćenim državnim službenicima da izvrše ritualno samoubistvo, tzv. harakiri. Prvi slučaj zabeležen je još 1170., a poslednji 2001. godine kada se ubio Isao Inokuma, japanski džudo reprezentativac, zog finansijskog bankrota svoje firme. Najpoznatiji je ipak harakiri koji je izvršio 1970. godine Jukio Mišima, poznati japanski pesnik, glumac i režiser, trostruki kandidat za Nobelovu nagradu za književnost. On se na to odlučio posle učešća u neuspelom državnom udaru. Uostalom, setimo se da se i Juda Iskariotski obesio, ne mogavši da podnese sramotu zbog izdaje Isusa Hrista.

Osećaj stida je svojevrsno priznanje krivice za sramotno činjenje.

Većina Srba sebe smatra danas osramoćenim mada tom osećanju svojim postupanjem lično nisu doprineli. U svoje i u njihovo ime javno odgovornima postavljam pitanje: znamo, osramostili ste nas, ali da li vas je stid zbog toga što ste:

- upravljanje zemljom prepustili evroameričkim ambasadama i antisrpskim nevladinim organizacijama? Oni utiču na politički život, na izborne rezultate, sastavljanje vlade, donošenje zakona i deklaracija u skupštini, donošenje sudskih odluka itd.

- nacionalni ponos sveli na najmanju meru ponižavajući ga svuda i na svakom mestu (u politici, obrazovanju, kulturi, sportu)? Patriotizam se otvoreno ismeva i uvredljivo puzi pred evrounijatskim gospodarima zarad tamo nekog datuma, koji nam je dodatna omča oko vrata. Suprotno većinskom stavu javnosti propagirate homosaksualnost uprkos čienjnici da će nas bela kuga pokositi.

- dopustili mafiji da zagospodari Srbijom u takozvanoj privatizaciji realnog i finansijskog sektora i obogaljili njenu ekonomiju? Rezultati su bezočno uništavanje stanovništva i privrede putem najviših kamatnih stopa u Evropi uz istovremeno najniži životni standard.

- omogućili našim dokazanim neprijateljima u oba svetska rata i krvavom raspadu Jugoslavije (Slovencima i Hrvatima) da nas pljačkaju u njihovim trgovinskim lancima i bankama? Niste obezbedili ni minimum recipročnih uslova za naše privredne subjekte.

- dozvolili šiptarskim teroristima i njihovim evroatlantskim mentorima da nam okupiraju Kosovo i Metohiju i da im ga kroz takozvane pregovore poklonite odričući se Rezolucije UN 1244? „Pregovore“ po diktatu Vašingtonu, Berlina i Brisela počeli ste u dane kada smo pre 100 godina pobedama u Prvom balkanskom ratu osllobodili Južnu Srbiju (danas BJR Makedoniju) i Staru Srbiju (danas „republiku“ Kosovo)

- Haškom „pravnom“ monstrumu kao na pokretnoj traci poslali kompletan vojni i politički vrh zemlje dajući im ih kao hranu da traju čitave dve decenije? Izvinjavanjem muslimanima i donošenjem Deklaracije o genocidu u Srebrenici omogućili ste vašim evroatlantskim prijateljima da se aboliraju Hitlerova nacistička Nemačka i Pavelićeva ustaška NDH, a taj najveći zločin prvi put u istoriji čovečanstva pripiše Srbiji?

- unakazili obrazovni sistem u Srbiji sprovodeći „Bolonjski proces“, omogućili da svaka šuša može otvarati privatne škole i fakultete, pljačkati roditelje i prodavati im bezvredne papire u vidu diploma? Na taj način ste uništili budućnost nekoliko generacija naših sugrađana.

- obesmislili medijsku scenu tabloidnim novinarstvom i „rijaliti“ televizijskim šund programom najgore vrste, proterujući iz tih oblasti ozbiljne nacionalno svesne autore, a dajući prostor drugosrbijanskim instant intelektualcima? Srpsko nacionalno ćiriličko pismo ste gurnuli u gluvu sobu, jer se ono gotovo i ne vidi u novinama i na TV ekranima. Milija vam je hrvatska latinica, čak i na registarskim tablicama motornih vozila!

- ostavili bez posla otpuštanjem u procesu privatizacije na stotine hiljada radnika u fabrikama i istovremeno poslali na evidenciju nezaposlenih isto toliko mladih školovanih ljudi? Vaše stranačke ljude, članove porodica i prijatelje po raznoraznim osnovama ste udobno smestili u javna preduzeća, državnu upravu, agencije, fondove, direkcije i slične budžetske potrošače.

- dozvolili da vam pred očima polako nestaje država Srbija postajući samo nedefinisana teritorija pod otvorenim separatizmom iz Novog Sada, Novog Pazara i Preševa, kao da niste izvukli pouke iz ponašanja šiptarskih terorista? Zar je moguće da je važnije spašavati fudbalski klub „Crvena zvezda“ ili državu?

Moje osećanje lične sramote koju su mi naneli neodgovorni državni činovnici neće nestati ni ako primetim da su se neki od njih zbog svega postideli. Ostaje mi nada da neću završiti kao ona beograđanka sa početka teksta.