Невладине организације у депешама Амбасаде САД у Београду

Политичке организације које данас називамо „невладине организације“ (НВО) нису производ који је настао последњих деценија 20. века у Америци. Историја казује да је код Срба прва таква организација била „Коло српских сестара“, формирана првенствено за помоћ српском народу у Турској. Део те помоћи одлазила је и четничкој организацији. Има основа за тврђење да је то био пројекат настао у последњој деценији 19. века у канцеларијама владе у оквиру тајне спољне политике Краљевине Србије.

Данас када се каже „невладина организација“ најпре се помисли на организације које стварају дипломатске и друге службе Сједињених Америчких Држава широм света ради спровођења сопствене глобалне политике у одређеној држави. Тек онда се помену такозване патриотске невладине организације.

Тешко је утврдити када је смишљена синтагма „невладина организација“. Неспорно је да је настала у стручним елаборатима појединих служби у Америци које планирају будућност на разним странама света у оквиру геополитичких планова. Да бисмо то донекле разумели, морали бисмо да се вратимо мало у прошлост.

Тешко је утврдити када су после Другог светског рата Американци створили своју обавештајну организацију у Београду. Зна се да је њихова амбасада обиловала стручњацима разних знања и интересовања. „Предходница“ је била група научника разних научних дисциплина која је почела деловати већ после давања гаранција Југославији о помоћи у случају напада Совјетског Савеза. У тој групи посебно место имали су етнолози односно антрополози (Џоел М. Халперм), а касније историчари (Јакоб Б. Хоптнер, Дејвид Мекензи). Они су својим налогодавцима састављали посебне елаборате на задату тему, док су остатак својих сазнања писали у форми мањих радова и докторских дисертација. Остало је забележено да је 1953. један Американац у преговорима са високим југословенским политичарем око помоћи у случају напада Совјетског Савеза тражио отклон од истока и замену ћирилице латиницом. Време је потврдило да је услов успешно испуњен. Да је тако, говори и чињеница да ниједна од тих проамеричких невладиних организација никада није користила ћирилицу!

Слање научника ради „упознавања“ Србије непрекидно је трајало и трајаће ко зна докле. Појединци међу тим стручњацима задржавали су се на раду у дипломатији у Београду обављајући разне послове. Тако је, на пример, некадашња заменица шефа Мисије, боравила више месеци на студијском раду у Србији далеке 1973. године у једном селу код Краљева. Она је 26. јануара 2008. посетила своје некадашње станодавце истога дана када је и Борис Тадић имао предизборни скуп у центру града. (08BELGRADE111 од 29. јануара 2008.) Посебан успех те дипломаткиње била је „обрада“ Маје Гојковић да крајем 2007. напусти Српску радикалну странку (07BELGRADE1553 од 15. новембра 2007.) а касније, највероватније, и Томислава Николића и Александра Вучића да се окрену евроатлантској политици.

Да су међу америчким дипломатама у Београду стручњаци који познају, на пример, социологију и етнопсихологију, показује и извештај поводом десетогодишњице НАТО бомбардовања у коме је речено: „Србија је позната, чак и међу Србима, по својој фиксираности на историјска предања и повремено задртој решености да ради против својих интереса.“ (09BELGRADE1166 од 9. октобра 2009.)

Посебан вид активности америчких дипломата представља организовање, усмеравање и контрола рада бројних такозваних невладиних организација. Према казивањима појединаца у српским (контра)обавештајним службама, око избора у Србији на „раду“ је око 7.500 делатника док у нормалних околностима тај број износи око 2.500! На моја питања о главним личностима задуженим за те послове нисам добио конкретне одговоре, мада ми је речено да се ти подаци углавном добијају од домаћих сарадника тих организација.

Српска државна администрација нема тачну евиденцију невладиних организација. Зна се да су оне почеле да „ничу као печурке после кише“ крајем 1998. године, а процват су доживеле после 5. октобра 2000.

Није тајна да амерички Конгрес одређује велике квоте долара које су дају невладиним организацијама у Србији. То је јавно, али постоји и тајно финансирање о чему нема превише трагова. А и то што је доступно, довољно је да се закључи ко ради за интересе свог финансијера, у овом случају администрацију Сједињених Америчких држава, и за које паре односно доларе.

О малом сегменту деловања невладиних организација у Србији током последње деценије можемо да сазнамо из депеша амбасаде Сједињених Америчких Држава у Београду објављених на интернет сајту Викиликс. Мада тога нема превише, ипак се може направити мала реконструкција најважнијих проамеричких организација, њиховог деловања и вођа. Посебна сазнања односе се на директне контакте представника највиших дипломатских представника са појединим личностима из тог света.

Тешко је утврдити које су све теме интересовања невладиних организација, из простог разлога јер их има и превише. Могуће је претпоставити да им је међу најважнијим обрада, односно припрема јавног мњења у Србији за одређену предстојећу политичку активност која треба да има битан значај на општу ствар у држави. То су питања: Косово и Метохија, аутономија Војводине, прилике у Рашкој области и у општинама са већинским албанским становништвом, републички, председнички и општински избори...

Да бисмо то разумели, ред је да пођемо од почетка! Прво о личностима које воде те невладине организације. Углавном су то чланови породица комунистичке врхушке, стипендисти разноразних америчких фондација, припадници нове „елите“ стваране на британским колеџима. Свима им је заједничка одбојност према српском националном интересу.

Друга битна чињеница у деловању невладиног сектора су финансије.

Легалан начин финансирања невладиних организација иде преко УСАИД. (06BELGRADE489 од 28. марта 2006.)

Није тајна да поједине невладине организације добијају новац ради припреме становништва Србије за изборе, то јест за усмеравање ка оној политичкој опцији која одговара финансијерима. Једна од таквих кампања одрађена је и 2006. године под насловом „Изађи и гласај“ (која је поновљена и касније). Тако је, на пример, после сазнања о резултатима истраживања јавног мњења по којима је популарност Српске радикалне странке и даље велика, што се може рефлектовати и на резултате предстојећих избора, амерички амбасадор Мајкл Полт закључио средином септембра 2006: „Током месеци који су пред нама, блиско ћемо сарађивати са другом страном ове једначине, у агресивном теренском раду са другим странкама у оквиру наше Изађи и гласај кампање.“ (06BELGRADE1502 од 16. септембра 2006.)

Та акција имала је и своју другу страну: „Амбасада у Београду је покренула свеобухватну акцију Изађи и гласај (Go to vote – GOTV) кампању за српске парламентарне и председничке изборе, који ће вероватно уследити у најскорије време. Ова кампања, која се умногоме ослања на НДИ, ИРИ и локалне НВО, бориће се против гласачке апатије и фрустрације, покушавајући да ојача демократске снаге против националистичких/естремистичких партија. Финансијским средствима владе САД такође ће бити финансиране активности мањег обима (подучавање бирача и паралелно пребројавање гласова) за уставни референдум 28. и 29. октобра. Кампања Изађи и гласај је подухват пружања индиректне подршке демократским партијама на више фронтова, у комбинацији са подучавањем гласача, позивима преко медија и слањем директне поште. УСАИД је одвојила буџет од око 2 милиона долара за тај подухват са 1,4 милиона долара подељених између Интернационалног републиканског института (ИРИ) и Националног демократског института (НДИ) и још 600.000 долара датих Институту за одрживе заједнице за програме цивилног друштва и програме заговарања.“ (06BELGRADE1719 од 20. октобра 2006.)

Акција „Изађи и гласај“ проведена је и јануара 2007. Тада су најактивнији били ЦеСИД, Европски покрет у Србији, организатори фестивала Егзит и Удружење студената Универзитета. А све под будним оком Међународног републиканског института (ИРИ). (08BELGRADE118 од 30. јануара 2008.)

Трећи сегмент у невладином сектору су посматрачи односно модератори.

Посебно место у невладином сектору има Центар за слободне изборе и демократију (ЦеСИД). У почетку су се бавили истраживањем јавног мњења уочи избора и давањем прогноза. Ипак, највећи „улога“ додељена је тој организацији ове године око другог круга избора за председника Србије, 20. маја. Наиме, тада је већ у 20 часова и 15 минута директор Марко Благојевић саопштио прелиминарне резултате, нагласивши вођство Томислава Николића! То је показало да ЦеСИД има ексклузивнија права на победника од Републичке изборне комисије! Није никаква тајна утицај који има ЦеСИД на резултате избора. Занимљиво би било истражити садржај неког од њихових курсева на којима припремају посматраче како ће да изврше пребројавања гласачких листића и све то да јаве централи пре било које државне институције задужене за контролу избора.

Амерички дипломати издвајају неколико невладиних организација од осталих. Тако је, на пример, после избора нове владе Србије маја 2007. амбасадор окупио представнике невладиног сектора у својој резиденцији 15. маја: „Током вечери када је формирана нова влада, амбасадор је поседео са групама за заштиту људских права, како би саслушао разлоге њихове забринутости, продискутовао о заједничким интересима и изразио подршку њиховој улози у грађанском друштву.“ Били су ту: Наташа Кандић (Центар за хуманитарно право), Соња Бисерко (Хелсиншки комитет), Биљана Ковачевић Вучо (Комитет правника за људска права – ЈУКОМ), Драгана Поповић (Иницијатива младих за људска права), Миљенко Дерета (Грађанске иницијативе), Сташа Зајовић (Жене у црном), Борка Павићевић (Центар за културну деконтаминацију) и Весна Петровић (Београдски центар за људска права). (07BELGRADE709 од 21. маја 2007.)

Та група челника невладиног сектора с времена на време достављала је своје виђење појединих догађаја, политичких личности и група амбасадору Камерону Мантеру, а он прослеђивао у Вашингтон. Тако је било и крајем децембра 2007. године. Амбасадор је још нешто урадио да би заштитио своје миљенике: заједно са Организацијом за безбедност и сарадњу у Европи и представницима осам амбасада објавио је саопштење у коме пружају подршку невладином сектору и независним медијима. (07BELGRADE1744 од 31. децембра 2007.)

Проглашење независности Косова 2008. имало је своје бројне припреме. Тако су, на пример, амерички дипломати инструирали челнике бројних невладиних организација шта и како да раде поводом тога чина иницираног од САД. (08BELGRADE171 од 14. фебруара 2008.)

Активности невладиног сектора у корист независности Косова биле су такве да су иритирале јавност која је реаговала на разне начине, што их је натерало да се жале америчком амбасадору Камерону Мантеру. „Лидери НВО у Србији забринути су за своју безбедност и за оне у друштву који заговарају толерисање независности Косова.“ Посебно се истицала Биљана Ковачевић Вучо тврдњама да је под пресијом. Нису се активисти само жалили на прилике, знали су да Американцима казују још по нешто. Тако је један од челника Јукома Душан Богдановић казао: „Сам Тадић је марионета. Захваљујући својој интелектуалној паралисаности, он није способан да схвати озбиљност тренутне ситуације.“ (08ZAGREB181 од 3. марта 2008.)

Када је Косово прогласило независност, представници невладиних организација, и то оних које се баве испитивањем јавног мњења, објашњавали су америчким дипломатама развој ситуације у Србији. То су радили Марко Благојевић из ЦеСИДА, Србобран Бранковић из агенције Медиум Галуп Интернационал, Срђан Богосављевић из Стратеџик маркетинга. (08BELGRADE1502 од 21. марта 2008.) Исте организације доставиле су Американцима своје прогнозе уочи мајских избора 2008. године. (08BELGRADE450 од 7. маја 2008.)

Биљана Ковачевић-Вучо и Соња Бисерко дале су Американцима своје прогнозе могућих реакција на хапшење Радована Караџића 21. јула 2008. „Овај пут је на влади да прикаже Караџића као ратног злочинца и докаже српској јавности да треба да буде кривично гоњен и зашто“, устврдила је Ковачевић-Вучо. Срђан Богосављевић је сматрао да би тих дана Радио телевизија Србије требало да емитује било какав филм о злочинима Срба у Босни и Херцеговини, „како би се народ суочавао са прошлошћу“ на начин како су то учинили на Телевизији Б92. (08BELGRADE744 од 24. јула 2008.)

Телевизија Б92 имала је специфично место у медијској сфери поводом изручења Радована Караџића. Њени најчешћи гости били су Наташа Кандић, Соња Бисерко и Војин Димитријевић, директор Центра за људска права. (08BELGRADE773 од 30. јула 2008.)

После окончања хапшења хашких оптуженика у депешама из Београда нема превише речи о невладином сектору, па амерички дипломати бележе спорадично њихове активности. Тешко је закључити да ли су исцрпеле своје обавезе или је нештодруго посреди.

За протеклих десетак година невладин сектор није се бројно смањио већ се, напротив, проширио. Основни разлог за то су првенствено политичке промене у Србији. Нови задаци и теме траже нове људе па је већ приметна засићеност код Американаца досадашњим челницима тих невладиних организација и потреба за новим личностима које ће одрађивати нове обавезе. Нове обавезе су хваљење евроатлантске и НАТО будућности Србије, форсирање лоших вести из Русије. А ових дана то потврђују бројни текстови о забрани приказивања једног контроверзног филма из Србије.