Косово наше насушно

Да су Косово и Метохија, реална и митска снага, осовина српске нације и државе по којој се окреће и српска прошлост и будућност истовремно на најбољи начине се то види управо у наше време када је насртај на тај део српске територије добио планетарне размере. Не брине то што су се српски непријатељи окомили да нам га отму, забрињава, међутим , то што се део политичке, културне и интелектуалне елите Срба толико унизио да је, као сасвим нормално и уобичајено, прихватио расправу о својој територији, као да не знају ти, пре свих ту мислим на праванике, да нека питања, а у такво питање спада упрво територијални интегритет земље не подлезу расправи. Ваљда је једино у Србији могуће да су у дугом периоду у више мандата  главни кршиоци Устава управо они који би требало да су његови ексклузивни заштитници.

Као крајни домет политичке мудрости и демокатског манира узима се понуда народу да он одлучи о свом самоуништењу, самопонижењу и самопорицању великодушним нуђењем референдума у ствари у којој се не одучује референдумом.

Не одустајати од Косова и Метохије

Ако је услов за напредак Србије одрицање од Косова и Метохије, као што свакодневно слушамо, одмах одустанимо од тог пројекта и таквог  напретка јер ничим се не да надоместити губљење суштине. Никакав раст БДП, плата и пензија и стране инвестиције не могу бити накнада за квадратни метар Косова и Метохије. Свест да се напредак у остатку Србије, ма какав био, не може учинити довољним разлогом за одустајање од Косова и Метохије узимам као довољан разлог да препоручим да се одустане од погубне политике одустајања од Косова и Метохије и пристајања на ултиматуме и понижења каквих има све више и више.

Од дављења туђим рукама једино је горе и болније дављење сопственим. Нереалне захтеве шиптарских окупатора на Косову и Метохији видим, сасвим парадоксално, као основ за реалну и одрживу политику Србије према том делу своје територије

 Косово и Метохија су више на Небу него на Земљи, онај ко то не разуме није достојан огледања на том пољу, за њега и за Србе најбоље је да се он мане тог посла и да се бави нечим другим. У животу, а једнако тако и у политици, врло је важно знати шта се неће. Зато је важно бескомпромисно саопштити свима да Србија не пристаје на отимање Косова и Метохије како у неразговетности тога става српски непријатељи не би проналазили пукотину за своје окупаторске претензије на нашу земљу. Ко то не сме или не може рећи тај не сме представљати Србе и Србију тај мора отићи са политичке сцене.

Није логично бити спреман на компромисе са непријатељем а бескомпромисан према свима у земљи и народу који не мисле као председник државе. Не улази се у историју разарањем и затирањем највазнијих страница сопствене историје  поткопавањем темеља сопствене нације и државе.

Без Космета смо недефинисана група

Није могуће националну политику водити с погледом на друге стране изостављањем увида у сопствени интерес. Од фанатизма, и националног романтизма једино је погубнији поданички и алави прагматизам и конфорни реализам. Уверен сам да су свесни тога и они који заговарају ту друштвену аритиметику и у томе видим наду да ће одустати од својих антикосовских и погубних наума. Можда, одвећ наивно, верујем да им овим ставом помажем у тој једино логичној одлуци. Када би нам измакли Косово и Метохију испод нас, када бисмо тако одвојени од себе морали да наставимо трајање Срби би више били нека недефинисана група него дефинисана и конституисана нација какви смо са Косовом и Метохијом у својој свести и својој држави.

Тражити изговоре за своју издају у издаји оних који су претходили није долично озбиљних и одговорних људи. Ваљда је задатак политичких елита  и власти да у сваком часу чине најбоље што могу у заштити националног и државног интереса на шта су све приликом преузимања дужности и заклели. Њхово је да се придрзавају Устава и да га не стављају под ноге и доживљавају као своје партијске програмчиће и статуте. Ништа у новијој политичкој пракси Србије нисам чуо тачније од неукијих и неспосбнијих политичара него што је био њихов поклич „да се Устав не маже на хлеб и да се не сипа у трактор“. Да баш тако и на срећу је тако Устав нити се маже на хлеб нити се сипа у трактор. Устав служи нечем много озбиљнијем него што је то брбљање.

"Морам да дам буквално све, а нећу да добијем ништа осим суда који ће остати у историји“, рекао је Вучић 31. маја 2017. полажући заклетву на Уставу Србије и на Мирослављевом јеванђељу – најстаријој српској књизи

Устав је чувар државе а онај ко има државу имаће и шта да маже на хлеб и да сипа у трактор и много тога још. Имајмо непрестано на уму - Косово и Метохија су под протекторатом УН према резолуцији 1244, отуда се његова интернационализација узима као веома важна компонента за дефинисање статуса Косова и Метохије који је, да то још једном подвучемо, регулисан као саставни део Србије.

Гледано из строго аналитичког угла покушај отимања Косова и Метохије Србима и Србији мотивисан је свођењем српског народа на меру околних народа, у како се то сада каже, у региону, и на тај начин да се успоставе симетрије унутар којих би манипулација била ефикаснија у којој би била могућа октроисана равнотежа. По мишљењу оних који имају моћ, а све мање мисле, Срби су својом супериорношћу и аутохтоношћу несносни реметилачки фактор, тако да је за њих и њихов интерес немогуће постићи жељену хармонију под условом да се Срби не осакате. Морам признати да се у тој њиховој оцени коју нерадо износе, али се у својим поступањима њоме руководе - у потпуности слажем. Отуда би пристајање на тај план за Србе значило одустање од себе и пристајање на просечност зато што би позивање на сваку историјску дубину после тог суноврата било немогуће, била би прекинута веза са дубоком историјом у којој је извршена национална идентификација и државно политичка субјективизација.

Остатак Србије без Косова и Метохије представљао би географски појам који би као такав био подесан за нова конституисања и реконституисања. Таквих је покушаја у оквиру Југославије већ било, а тек би они били могући и практиковани. Уколико Србија жели да буде уважена она мора истрајати на својој целовитости и свом суверенитету. Свако њено крњење било би увод у даљња комадања њене територије - јер када се клупко развеже лако се одмота до краја.

Србима нико није важнији од Србије

Покушаји да се дезавуише Српска првославна цркава и њено настојање, која има најдужи историјски континуитет и најпотпунији легитимитет, у одбрани Косова и Метохије доживљавам као последњи стадијум оне политичке и друштвене свести који је раскинуо са свиме што је морално, нормално, традиционално и национално. Изоставити Српску православну цркву из одлучивања о судбини Косова и Метохији исто је што и покушавати да се говори о океану, а да се занемари постојање воде. Оцене да је Црквени став одвећ традиционалан, што би се ваљда требало читати старомодан, сматрам неодговорним и на то могу само приметити да ће пре бити да су они који те оцене износе можда премодерни толико да су изгубили сваку копчу са нацијом и државом чији интерес наводно бране.

Нажалост онај који би требало да зна да је Србија одавно разграничена са Албанцима позива на нова разграничења која би била на штету Србије и који би требало да се Србија одриче делова своје територије. Они који имају ограничења изгледа да су принуђени на разграничења, али не треба заборавити да било чија позиција не сме да угрожава суверенитет и интегритет Србије. Србима нико није важнији од Србије.

Косовско опредељење, косовски завет и мит спадају у најдубљу интиму срског народа тако да ми се чини да је свакодневно говорење о Косову и Метохији, на начин како се данас говори, брутално оглушивање о основну пристојност.  Учесталим помињањем баш у свакој прилици оно, хтели ми то или не, добија статус свакодневности и прети да се излиже и постане сасвим обична тема. А није и не може то никада бити. У таквој атмосфери невероватне журбе, давање рокова у месецима за решавање проблема који је логично да се решава годинама, па и деценијама, логично/разумно је да се запитамо коме се то и зашто жури. Није ли опет на делу „олако обећана брзина“ поводом Косова и Метохије. Не могу партијске седнице и страначки разлози бити пресудни за одлучивање о националним и државним питањима. Ваљда би Милошевићево искуство брзине решавања Косовског питања требало бити за наук онима који воде Србију после њега. Косовско питања када год се третира издвојено увек иде на штету Срба. Срби требају да поставе своје национално питање као целовито и тек тада могу рачунати на успешан исход. Косовско питање јесте само део укупног српског питања, важно, али никако не и једино. Тај приступ сматрам државно одговорним и национално освећеним.

Док постоји Косовски мит постојаће и Срби

 У косовски мит се не сме гурати, његово постојање најбоља је потврда нашег трајања јер није логично очекивати да ће било ко други до Срби чувати тај мит, на њему надахњивати и своју културу, свој језик и писмо, своју веру православну и идентитет дограђивати и потврђивати. Усудио бих се рећи да док постоји Косовски мит постојаће и Срби. Не видим ширу основу и дубље утемељење српског народа од Косовског.

Одговорно тврдим да је све мање тешко и комплексно у вези са Косовом и Метохијом од оне тежине и комплексности коју би изазвао евентални губитак Косова и Метохије, губитак који би био уз, то посебно подвлачим, српску сагласност. Цепање Србије у том делу територије поцепало би националну свест до те мере да би лутање које би потом уследило било толико драматично да се крајње размере тог стрампутичења не могу сагледати.

Коначно Косово и Метохија су нас подигли на ноге, изишли смо из сна мртвога да се сетимо и Његоша у овој прилици, тог како је за њега Андрић узвишено и тачно рекао „трагичног јунака косовске мисли“, пробудила нас је косовска труба, њен звук се давно чуо чак у Паризу тако да није било нереално да се не чује у Београду, Новом Саду, Крагујевцу, Бања Луци, Херцег Новом, Требињу и другде. Ми овакви слабашни и национално неваспитани, запуштени и распуштени нисмо у стању да Косово и Метохију откинемо од себе и то је права срећа.

Отуда ми се и намеће закључак да ће Косово одбранити нас чак и од самих нас, не само од наших непријатеља. Ми који смо највећма недостојни Косовске дубине и висине немамо право да одлучујемо о њему, оно се тиче и оних пре нас и оних иза нас а шта смо ми у стању да учинимо нажалост показали смо у овом времену. Нико нема мандат да издаје националне и државне интересе, такви мандати се не добијају, чак ни најдемократским изборима са најубедљивијим већинама.

Што је Космос Земљи то је Косово Србији и Србима. Зато свако одустајање од Косова јесте раскривање српске куће, њено рушење до самог темеља. Са Косовом и Метохијом, са Косовским митом можда ћемо и преживети, али без њега, убеђен сам у то, немамо никакве будућности. Приговор да не разумем колико је тешко стање и каква нам као нацији прети опасност ако не пристанемо на издају унапред одбијам са аргуменацијом да би ситација у којој би Србија и Срби нашли када би остали без свог родног места, без своје крштенице била неупоредиво тежа усудио бих се рећи немогућа. Од комплексности садашње ситације која је створена око Косова и Метохије далеко би била комплекснија она ситуација у којој бисмо се нашли да останемо без њега.

„Залажем се за раграничење са Албанцима и то је моја политика ", рекао је Вучић у Шиду 9. августа 2018.

Приговор шта предлажем да би се решио проблем обеснажујем позивом да се само придржавамо Устава и ништа више, али ни мање, од тога. Што се мене тиче мислим да је боље да заувек Косово и Метохија буду у саставу Србије, да буду онога чији су Српски, него да један дан будемо без њих.

Овај текст пишем са уверењем и свешћу да ће се он боље разумети и лакше исчитавати кроз један век него данас - мада му нипошто не одричем актуелну важност. Рекох и спасих своје тело, Косовско, Метохијско Српско, да тело - јер Косовско тело је душа и дух Србије и народа по коме је она добила и носи своје часно име.