Demokratski deficit i naše evropske integracije

U našim svakodnevnim raspravama o evropskim integracijama, odnosu Balkana i Evrope, nacionalnog identiteta i daljeg evropskog političkog ujedinjenja, mogućnostima proširenja Evropske unije može se čuti jedinstven stav da je Srbija uvek i bila deo Evrope. To se uzima kao svojevrsni aksiom koji samo retki dovode u pitanje, smatrajući da Srbija nikada nije dovoljno modernizovana da bi bila deo evropske porodice naroda. Pri tome se posebno naglašava da mi baštinimo najznačajnije istorijske, civilizacijske, kulturne vrednosti i temeljne političke ideale Evrope.

Bez obzira što mi još dugo nećemo biti deo političke strukture Evropske unije, već sada se jasno može videti da se i u našim društvenim i političkim okolnostima snažno ispoljava funkcionisanje demokratskog deficita koji sve više obeležava političko funkcionisanje Evropske unije. Demokratski deficit postaje jedan od najznačajnijih i najizazovnijih problema u delovanju institucija Evropske unije, zato i nije slučajno što se ovom veoma ozbiljnom problemu gubljenja demokratskog legitimiteta posvećuje sve veća i ozbiljnija pažnja u raspravama koje se vode u okviru evropskih institucija, ali i u evropskoj javnosti. Evropski parlament je dobio ovlašćenja koja ga čine ozbiljnim političkim faktorom koji ne potvrđuje samo već donete odluke već se javlja u funkciji sve uticajnijeg zakonodavnog tela i time prestaje da bude mesto na kome se vode beskrajne rasprave koje nemaju nikakav realni politički efekat. Ali to očigledno nije dovoljno da bi se prevazišao sve veći demokratski deficit koji dovodi u pitanje i samo demokratsko ustrojstvo evropskih institucija. Slobodan Antonić sa puno prava iznosi stav da u EU ”postoji samo privid demokratije, dok narasle birokratizovane strukture sistematski potkopavaju nacionalnu suverenost i samobitnost. Ne samo da se sve glavne odluke u EU donose u Briselu, već ih donose tela koja nisu demokratski izabrana, a čak 70 odsto odluka donosi se na zatvorenim sednicama. U ustanovama EU procenjuje se da radi oko 170.000 ljudi koji godišnje koštaju 8 milijardi evra”.

Sa puno osnovanosti se govori o evropskom postdemokratskom društvu u kome nestaje osnovni element svakog demokratskog poretka- aktivni građanin i njegovo učešće u demokratskim procesima koji se neće samo pojavljivati (i to u sve manjem broju) na izborima za Evropski parlament. Jasno je da ovako izražen demokratski deficit dovodi u pitanje dalje političko ujedinjavanje Evrope koje je osnovna pretpostavka za sprovođenje procesa stvaranja demokratske evropske zajednice. Glavna oznaka demokratskog deficita je sve veće i izraženije gubljenje poverenja u klasične oblike demokratije, partije i političare, što dovodi do zabrinjavajuće pasivizacije građana i njihovog sve radikalnijeg povlačenja iz aktivnog političkog života. Zato i nije slučajno što sve više oživljavaju potisnuti i zaboravljeni oblici neposredne demokratije i direktne od partija neposredovane političke i društvene akcije kao sve rašireniji i rečitiji odgovor na postojeću etabliranu partijsku i političku nomenklaturu i razorno delovanje sve raširenijeg demokratskog deficita.

Prisustvujemo neposredno ostvarivanju predviđanja Morisa Diveržea o nastanku demokratije bez naroda, što dugoročno urušava i samo demokratsko ustrojstvo ne samo društava u Evropskoj uniji. Volgang Merkel je u svom tekstu „Kriza? Kriza“ veoma jasno ocrtao suštinu demokratskog deficita. ”Demokratija gubi svoje participativno jezgro pretvarajući se u elitnu demokratiju posmatrača. U međuvremenu, sve više činjenica ukazuje na to da američka bolest izopštavanja nižih slojeva polako zahvata i evropske i nemačke birače. Pad izlaznosti i rapidno osipanje partijskog članstva neophodno je nadomestiti novim formama nekonvencionalne participacije. Postoji opasnost da se partije pretvore u male kartele sa monopolističkim pravom predstavljanja građana u parlamentu”.

Gubljenje participativnog jezgra, izopštavanje nižih slojeva, nužnost novih formi nekonvencionalne participacije, delovanje malih partijskih kartela sve su to osnovni elementi postojanja demokratskog deficita koji se jasno mogu prepoznati i u našem političkom životu, što nam ukazuje da mi nismo ni u ovom pogledu izvan glavnih tokova evropske politike. Naprotiv, delimo njihove najdramatičnije političke izazove i narastanje postdemokratskog političkog poretka.

Veoma su inspirativne ideje iz naše političke tradicije koje je zapisao 1894. Živan Živanović u svojoj studiji „Zadaća Srbije i naše političke zablude i dužnosti“. ”Ta data prilika jesu vazda izbori, kada jedino i narod napušta svoju tišinu, kreće se i izražava se onom moći i silom, kakvom samo narod može, da se sutra vrati opet u svoju tišinu, u svoju neutralnost, kao more posle bure, i omogući miran tok poslova. Sloboda političkog samoopredeljenja proističe iz neprikosnovene slobode savesti. Kad nastane trgovina, kupovina i prodaja savesti u političkim pitanjima, onda se remeti svaka stalnost, onda je sve promenljivo, jer nema načela. Mesto pitanja: ko će bolje? Stavlja se pitanje: ko da više. A kad javni poslovi, jednom rečju politika, dođe u tu fazu onda više i nema politike, nema pravca, nema načela, nastaje laž. Prevrtljivost je onda prirodna posledica”.

Ovi stavovi samo govore da je demokratski deficit stalni pratilac borbe za širenje prostora za uspostavljanje istinske participativne demokratije u kojoj građanin neće biti izvan glavnih tokova kreiranja političkog života i odbrane načela zastupanja opštih interesa najširih slojeva građana.

O postojanju ozbiljnog demokratskog deficita u nešem političkom životu veoma pregledno govore nalazi iz najnovijeg istraživanja „Učešće građana u demokratskim procesima u Srbiji“. Čak 62% građana smatra da političari ne govore istinu, 16% veruje da bi ih saslušao poslanik, 10% smatra da obični građani svojim angažovanjem mogu nešto da promene na nacionalnom nivou, 69% smatra da poslanici brinu samo o interesima svojih stranaka a ne građana, 57% građana nije zainteresovano ni za jednu političku temu vezanu za nosioce vlasti, 29% misli da se nešto može promeniti protestima ili članstvom ili akcijom građana, 19% veruje da se stvari mogu menjati povezivanjem sa nevladinim organizacijama, 14% veruje da se stvari mogu menjati preko interneta ili društvenih mreža, 9% građana bi učestvovalo u društvenim akcijama za promenu stanja u društvu, četvrtina građana je zainteresovana za politiku i učešće u političkom životu a jedini politički angažman za večinu se svodi na učešće na izborima.

Veoma je indikativna i opominjuća izjava Radoslava Sretenovića, predsednika Državne revizorske institucije, da do sada nije obavljena revizija finansijskog poslovanja nijedne političke stranke. Tome treba dodati da je u proteklim izborima u našoj siromašnoj zemlji za izbornu kampanju utrošeno 35 milona evra i to u vreme narastajuće duboke ekonomske i razorne socijalne krize. I lokalni izbori u Zemunu, koji su označavani kao izuzetno značajan politički događaj, pokazali su da je na birališta izašlo samo 35 odsto birača kao i 2008. godine, zato i nema mesta za proglašavanje velikih i istorijskih izbornih pobeda jer ovoliki stepen apstinencije samo pokazuje da stranke predstavljaju veoma mali procenat ukupnog biračkog tela. Velika apstinencija je i najoštrija kritika upravo za funkcionisanje ovako uspostavljenog partitokratskog političkog sistema.

Sve ove činjenice su jasna manifestacija postojanja velikog i opominjućeg demokratskog deficita koji dovodi u pitanje u suštinski legitimitet demokratskog sistema, ali i samu njegovu suštinu i smisao. A bez postojanja legitimiteta koji se ovaploćuje u stvaranju aktivnog i samosvesnog građanina demokratija postaje prazna forma u kojoj preovladava odsustvo načela i funkcionisanje partijskih kartela koji i stvaraju uslove za razorno i pogubno delovanje i stvaranje demokratskog deficita. Zato će stvaranje i izgradnja pravne države, nezavisnog sudstva, obezbeđivanje medijskih sloboda i garantovanje osnovnih ljudskih i socijalnih prava, odbrana nacionalnog identiteta i integriteta biti i dalje najvažniji i fundamentalni uslovi za uspostavljanje stabilnog demokratskog sistema, koji će biti u funkciji prevladavanja demokratskog deficita i otvaranja prostora za naše dalje učešće u eventualnim procesima evropskih, ili bilo kojih drugih integracija..