Маршал Тито је дошао у Београд 5 дана по ослобођењу главног града, које је успео да оствари уз помоћ, али не и на руским тенковима. Његовом политичком домишљатошћу Београд је, уз Париз делимично, био једини главни град у Европи у Другом светском рату, у чијем је ослобађању учествовала и регуларна, међународно призната национална војска, НОВЈ.

Вероватно није потребно наглашавати да никада у животу нисам ни био на Кипру, нити сам познавао Борку Вучић, нити сам икада радио у сфери банкарства и финансија јер је моја научна и консултантска област пословна економија и менаџмент, тачније реална економија - производња, трговина и логистика.

Велика разарања изазвана немачким бомбрадовањима, многобројне ратне жртве, заустављен привредни развој, губитак капитала, пљачка и увођење репресивног окупаторског режима изазвао је потпуну дезорјентацију, разочарење и страх од неизвесне будућности.

Верујем да је добро да је Сергеј Правосудов написао овај текст. Он нам показује колико смо Руси и ми повезани, али истоврeмено и колико се ми заправо мало познајемо. А из те чињенице произлазе и многи неспоразуми. Верујемо да смо „братски словенски народ“. Но када почнемо да разговарамо, видимо да исте речи имају другачије значењe.

Срби страдају јер се налазе усред „сукоба цивилизација”, и без обзира да ли тај сукоб називали политиколошким или поетским изразима, он је реалан.

Као што је већ безброј пута истакнуто, да би се на историјској сцени учинила права ствар није потребна ни моћ, ни војска, ни богатство, већ само храброст, честитост и посвећеност идеалима правде и слободе. Младобосанци су то доказали држећи се истих вредности које су створиле једног Карађорђа, Његоша и Андрића.

Истина је заправо да је Немачка хтела ратом да посегне за светском моћи, а Хабзбуршка монархија је хтела да једним малим ратом на Балкану реши унутрашње проблеме и поврати статус велике европске силе.

Пред нама се отвара суштински проблем – питање одбране идентитета, традиције и историјске свести српског народа. Сећање на Први светски рат се у нашем народу чува с побожним поштовањем као да је у питању свети рат. 

Да ли данас уопште постоје родољуби и патриоте у држави Србији? Да ли данас они смеју јавно да показују свој осећај дубоке, нематеријалне, безинтересне, високо моралне и узвишене љубави према својој држави и друштву?

Човека је просто стид да је грађанин такве државе, где се америчкој амбасади додељује земљиште на најелитнијем месту у главном граду Србије, на Дедињу. Реч је о држави која нас је не само бомбардовала пуних 78 дана, већ која нам је одузела најбољи део наше територије и која нам је и данас, године 2014, најнемилосрдији непријатељ.