„Ниједна те се душа није одрекла... Космет = Србија” (велики graffito већ пет година на згради бр. 16 у улици Мајке Јевросиме у Београду)

Вучићева власт се у протеклих шест година пред нашим очима преобразила из марионетског режима у колонијалну управу, а сада из колонијалне управе прераста у својеврсну окупациону структуру

Српско срце управо је у Републици Српској и на Косову и Метохији, који су емотивно, духовно и политички за Србе нераздвојиви. Без ових места Срби би остали без срца тј. личили би на живе мртваце којима срце не куца. Онда би могли бити било где – и увек би били нигде.

Прича о минираном Жрнову и прича о изгубљеном српском језику је, дакако, једна иста прича. Наравно да критички аргументи против краља Александра и Вука Караџића постоје, и наравно да их не треба игнорисати. Али фиксација на „просуто млеко“, опсесивно враћање на тренутак у историји када су наши преци начинили избор који ми сматрамо за погрешан, али који никаквим мисаоним и идеолошким напором не можемо изменити, представља један од најразорнијих елемената патологије српског друштва данашњице. 

Протекло је пола века од одласка са овога света најпознатијег југословенског и српског хеленисте Милоша Н. Ђурића (1892-1967), редовног члана САНУ и једног, не само најбољих, већ, несуњиво, једног од најомиљенијих професора Београдског универзитета.

Реформа образовања је у једном друштву догађај аналоган ратном стању. А ратом су сви погођени. И зато је у овом рату, током ове реформе све важно. Чак и оне ствари које нам се чине неважним, пролазним, ефемерним, како год то назвали, не посветимо ли им пажњу, вратиће нам се попут бумеранга и „обити о главу“. 

 Ректор БУ морао би да буде свестан да је његова улога значајнија од било којег министра просвете и морао би да буде спреман да је преузме – да не би себе довео у ситуацију да изда универзитет који му је поверен да га води! 

У Бриселу је потписан тежак, понижавајући споразум између Срба и Албанаца са гаранцијама Европске Уније о томе да ће Срби у РК имати заједницу својих опћина и одржати аутономан статус.

У данашњој Србији, само "један" човек, "зна" ко је криминалац (а да при том тај криминалац није ни у затвору), само "један" човек зна и ко нема везе са новинарством, и тај исти "један једини" човек, знаи ко има смањену урачунљивост (иако није специјалисти медицине рада!).