Nezavisno od svega, neće biti dobro ako šestooktobraši, na kraju, napišu i istoriju Devedesetih i Petog oktobra. Još gore će biti dogodi li se ovo što je portparol NATO DŽejmi Šej izgovorio marta 1999. godine: «Srbe treba spokojno bombardovati jer će sve brzo zaboraviti».

Indikator sadašnjeg (jadnog) stanja srpske nacije su odgovori na dva „jeretička“ pitanja – da li su (i) homoseksualci Srbi i da li su (i) Romi Srbi? „Verovali ili ne“ potvrdni odgovori bi bili po „evropskom standardu“ suprotno stalnom ispiranju mozga od strane evrounijatskog pokreta.

Moderni Srbin odabrao je kukavičku liniju manjeg otpora i njime je zavladao duh predaje maskiran u razne iluzije koje ga varaju da je skok iz svakodnevice u obećanu zemlju blizu. A naša jedina realna Obećana zemlja je Srbija i za njen opstanak i napredak valja se mnogo pomučiti, naraditi i žrtvovati.

Predlog vojvođanskog statuta otkriva dvostruki sukob: Beograda i mondijalističkih centara, te lokalnih paša i subaša iz Novog Sada sa vladajućom elitom u Beogradu. Vojvođanski slučaj istovremeno je i lokalni i međunarodni.

Autonomiju treba osloboditi političkog kapitalisanja i manipulacije. Vojvođanstvu treba prići kao unutrašnjem potencijalu Srbije koji u kombinaciji srpskog identiteta i vekovnog srednje-evropskog iskustva može koristiti razvoju Srbije.

Niko ne istražuje kakve su prave, zasad skrivene namere SAD u odnosu na srpske prostore, a one lako mogu biti vezane baš za energetske tokove. Recimo, da se preuzimanjem celog Kosova i utapanjem Republike Srpske u unitarnu muslimansku Bosnu otvori put islamskim zemljama.

Istina o neuspehu jednog megaprojekta u postpetooktobarskoj Srbiji koincidira sa istim takvim neuspehom s kojim se suočavaju srednjoevropske i istočnoevropske zemlje u tranziciji, a važnije, sa neuspehom istog projekta u članicama EU, pa i u SAD.

Bez organizovanog delovanja protiv monopolista našeg medijskog, ekonomskog i političkog života, bilo kakva društvena promena u Srbiji nije moguća. Zato je razvoj alternativnih asocijacija, nenaslonjenih na strane ambasade, jedini mogući odgovor.

Propast atinske nezavisnosti nije počeo sa porazom kod Heroneje, već sa zaboravom heroja palih u toj bici. Tako ni Srbija nije izgubila Kosovo 1999, ni 2008, ali će ga izgubiti kada zaboravi svoje heroje sa Paštrika, svoje poginule pilote i svoju postradalu decu.

Pre ili kasnije Srbi, Arbanasi i Hrvati će se razgraničiti. Kao i mnoge druge balkanske poslove, ni ovaj neće moći da obave sami. Otuda se neizbežno nameće pitanje: koji je realpolitički domet hrvatskog i albanskog genocida? Da li ovi narodi imaju autentičnu državnu ideju?