Sasvim je logično da građani koji su iskusili oba ekonomska sistema tvrde da im je bilo bolje u socijalističkom. Njima je zaista bilo bolje u tom sistemu, jer je njegov smisao bio ekonomska i socijalna sigurnost najšireg sloja građana, i tako je i bilo.

Hoće li ostati teško biti Srbin i u 21. veku? Hoće, isto koliko i u prethodnim vekovima! Ali, koliko je teško, još više je veličanstveno i praktično, jer je u Srpstvu sadržana sva naša istorijska veličina i način opstanka. Uzvišena lepota naše istorije, već i konkretna praktična dimenzija organizacije društvenog života.

Po dolasku „DOS-a“ na vlast, građanima Srbije je na „ruševinama“ zatečene politike ponuđen bolji život i tada najavljivani skori ulazak u Evropsku uniju bio je garancija prosperitetne ekonomije i svetlije budućnosti. Naravno, „velikosrpstvo“ je počišćeno preko noći.

Aktuelni društveni procesi u velikoj meri obesmislili su i poništili sve „stare“ podele (na levicu i desnicu, komuniste i antikomuniste... ) i nametnuli novu – na globaliste i antiglobaliste. Nije li onda trenutak da se antiglobalisti ujedine?

Krajnje je vreme da shvatimo da nešto više od nemoćnog pristajanja na ovakvu „realnost“ koju neki uzimaju za merilo, ma koliko bila nepravedna, možemo postići jedino ako pokažemo više i odlučnosti u odbrani svojih interesa.

Srbija nema iskustva u modernoj, dugoročnoj i demokratskoj nacionalnoj politici. Za deo naše političke elite tokom proteklih dvadeset godina, briga o srpskom narodu u regionu je jedna zamorna i dosadna maskarada.

Masovna podrška koju je Milošević dobio počela je da se topi zbog njegovog kalkulisanja i sklonosti  zakulisnim radnjama, a i kada je postalo očigledno da u svoje okruženje prima ljude koji nemaju ugled.

Od petog oktobra naovamo, stekao sam utisak kako najvatreniji zagovornici evropskog puta stvaraju nekakvu iluziju da je „ulazak u EU“ neka vrsta konačnog cilja, onako kao što budisti opisuju nirvanu, a mi hrišćani drugi silazak Hristov.

Kao što je nekada trebalo oslabiti Srbiju kako bi se „očuvala“ stabilnost Jugoslavije, tako se i danas „stabilnost“ tzv. zapadnog Balkana „čuva“ cepanjem srpskog etničkog prostora i slabljenjem Srbije.

U kontinuitetu se vređaju osećanja privrženosti i ljubavi prema sopstvenoj zemlji i narodu i nameće osećanje stida. Nacionalna poniženja ne prestaju delom usled spoljnih pritisaka, a većim delom usled kratkovide politike domaćih „državnika“.