Danas imamo već preko dvadeset generacija izašlih iz školskih klupa širom Srbije, koje su uglavnom veliki životni gubitnici, jer se njihova znanja ne mogu koristiti za normalan život u normalnoj zemlji. Ko su ti ljudi, i da li su imali šansu da odlučuju kuda ide Srbija?

Čuda u zapadnoj politici ne postoje, sve je do detalja isplanirano još decenijama, a neke stvari i stotinama godina unazad. Nimalo slučajno je jedan od rekvizita i prosto simbola takozvanih demokratskih promena u Srbiji bila pištaljka.

Po zvaničnoj statistici, u Sjedinjenim Državama ima blizu 50 (pedeset) miliona stanovnika koji žive ispod granice siromaštva. Taj broj je, verovatno, znatno veći, jer zvanična statistika, na razne načine, umanjuje velike, „neprijatne“, brojeve.

Problem Srbije i Kosova potiče od trećeg elementa u kosturu „nove“ pojmovne paradigme o državi. I jedni i drugi shvataju državu kao nacionalni identitet, etničko utočište, a ne državu kao efikasno administrativno uređenu i politički organizovanu zajednicu.

Od pacijenta se traži da prizna da amputirana noga nije njegova, štaviše da nije nikada ni bila njegova, a krunski dokaz ove očigledno neistinite tvrdnje je taj da je neko drugi na amputiranu nogu navukao svoju amputiranu nogavicu.

Naša specijalna jedinica je bila zadužena za kontrolu kritičnih graničnih tačaka. U to vreme bile su pripreme za povlačenje obaveštajaca generala Vilijema Vokera sa teritorije Kosova i Metohije i intenzivnih priprema NATO-a za bombardovanje.

Zbivanja u Grčkoj su pokazala koliko je EU nemoćna da izađe na kraj sa problemima, dok SAD svoje probleme rešava tako što započne rat, uništava državu i narod i onda preuzme kontrolu radi iskorištavanja resursa.

Dokle god postoji nekoliko miliona Srba koji su svesni da je Kosovska Mitrovica danas Beograd i Niš i Novi Sad i da se cela Srbija i ceo srpski narod danas brani na Kosovu dotle je izlaz iz jako teške situacije ipak moguće pronaći.