Данас имамо већ преко двадесет генерација изашлих из школских клупа широм Србије, које су углавном велики животни губитници, јер се њихова знања не могу користити за нормалан живот у нормалној земљи. Ко су ти људи, и да ли су имали шансу да одлучују куда иде Србија?

Чуда у западној политици не постоје, све је до детаља испланирано још деценијама, а неке ствари и стотинама година уназад. Нимало случајно је један од реквизита и просто симбола такозваних демократских промена у Србији била пиштаљка.

По званичној статистици, у Сједињеним Државама има близу 50 (педесет) милиона становника који живе испод границе сиромаштва. Тај број је, вероватно, знатно већи, јер званична статистика, на разне начине, умањује велике, „непријатне“, бројеве.

Проблем Србије и Косова потиче од трећег елемента у костуру „нове“ појмовне парадигме о држави. И једни и други схватају државу као национални идентитет, етничко уточиште, а не државу као ефикасно административно уређену и политички организовану заједницу.

Од пацијента се тражи да призна да ампутирана нога није његова, штавише да није никада ни била његова, а крунски доказ ове очигледно неистините тврдње је тај да је неко други на ампутирану ногу навукао своју ампутирану ногавицу.

Наша специјална јединица је била задужена за контролу критичних граничних тачака. У то време биле су припреме за повлачење обавештајаца генерала Вилијема Вокера са територије Косова и Метохије и интензивних припрема НАТО-а за бомбардовање.

Збивања у Грчкој су показала колико је ЕУ немоћна да изађе на крај са проблемима, док САД своје проблеме решава тако што започне рат, уништава државу и народ и онда преузме контролу ради искориштавања ресурса.

Докле год постоји неколико милиона Срба који су свесни да је Косовска Митровица данас Београд и Ниш и Нови Сад и да се цела Србија и цео српски народ данас брани на Косову дотле је излаз из јако тешке ситуације ипак могуће пронаћи.

Шешељева искључивост, Драшковићева превртљивост и Николићева неспособност да се првенствено према самом себи одреди остављају сувише маневарског простора тренутној владајућој постави да се и даље самоуверено и бахато понаша.

Као што рече песник за Бога да би више волео да Бога нема, па да дође, него да га има, а да не долази – у овој прилици могло би се рећи да је боље да Срба и српских земаља има, па да их не признају, него да их нема. а да су признати.