Миграција из ових крајева почиње у Краљевини Југославији, а у време СФРЈ постаје прави егзодус. Исељавање из југоисточне Србије је веће него са Космета! У првој деценији XXI века настаје демографска катастрофа.

Ако је систем вредности једног друштва неутемељен, онда је врло лако подметати рог за свећу, нарочито када су промотери мултикултурализма и толеранције субјекти без аутохтоног културног идентитета, уз то често на позицијама државних функционера или службеника.

Југославија и српски народ су препуштени својој судбини. Ја сам већ рекао шта о томе мислим, односно да би многе ствари изгледале другачије да је Хитлер поштедео Југославију од војне интервенције, бар у то време. 

Према мишљењу економиста, да је Југославија опстала, Србија би била под још већим економским притиском Словеније и Хрватске, а једина конкуренција би им долазила од компанија из света, а не из Србије.

Милошевић је својим недемократским владањем отворио врата светским моћницима да се умешају у унутрашња питања. Није могао или није хтео да схвати и прихвати да је власт политичара у глобалном свету орочена и променљива и да је то привилегија резервисана само за власнике транснационалног капитала.

Странке владају свиме, странке су ставиле све ресурсе под своју контролу, између осталог и радна места. Од страначких војника је јако тешко доћи до било каквог радног места у државној управи, која је у Србији најбољи послодавац.

Ранији слоган Марка Натлачена “Србе на врбе”, лансиран уочи Првог свјетског рата и који је касније разрадио Павелићев министар Миле Будак, творац усташког плана за рјешавање српског питања у Хрватској, замијењен је новим слоганом: Србе на Србе.

Избори у 2012. ће, захваљујући очекиваном успеху псеудоопозиције, припадати изборима ретке врсте: За спољне и унутрашње снаге супротстављене интересима традиционалне, националне Србије, то ће бити (најмање) “две муве истим ударцем“.

У Србији свака сеоска млада, и без завршене основне школе, зна да нема пуно користи од јурњаве за циљаним младожењом. Нема срећног брака док га обе стране не желе.

Што се криза капитализма више прелива са западних обала Атлантског океана на њене источне обале, притисци на Србију да се одрекне себе у име неког фиктивног чланства све су већи. Као да се некоме негде страшно жури.