Ни сам Стаљин није био свестан да у ствари Тито хоће да искористи Немце ради остваривања својих политичких циљева мимо званичне политике Москве. Корени разлаза на релацији Тито–Стаљин не воде од почетка Тршћанске кризе.

Када је Вудроу Вилсон постао амерички председник (1913-1921), први захтев шефа конзервативаца Теодора Рузвелта био је да пошаље поморску пешадију у суседни Мексико и тамо уведе демократију. Вилсон је одговорио да се она не успоставља војном окупацијом.

Српске интеграције су пут до Српске Уније, а Српска Унија је наш политички и државотворни идеал, пре свих других понуђених интеграција. Ускоро може бити касно да се постави овај национални политички циљ, јер ће га сви суседни народи већ имати и истаћи, а нове геополитичке карте на Балкану биће подељене.

Читав двадесети вијек, када је и дошло до отјелотворења југословенске интегралистичке идеје, можемо уопштено рекапитулирати кроз два супротна процеса која су се смјењивала: конструкције и деконструкције, градње и разградње.

Почетак оружаних сукоба је донео нове индиције о томе да не идемо у добром правцу. За дебакл са запоседањем граница у Словенији од стране ЈНА Милошевић и Срби из савезних органа окривили су Анте Марковића.

Нипошто није случајно што се у српском политичком животу избрисала јасна граница између власти и опозиције. У Србији данас већи проблем од лоше власти јесте исто тако слаба опозиција. Страначко деловање доноси добит усред пропадања државе.

Ако Европа хоће да се на дуги рок обезбеди мир и стабилност на просторима бивше Југославије и Балкана као таквог, онда би било преко потребно да омогући Србији релативно брзи улазак у ЕУ

Једно од питања које заокупља пажњу свакога ко је бар мало заинтересован за судбину народа чији је припадник и судбину државе чији је поданик тиче се односа који би Срби и Србија требало да заузму према ЕУ данас.

Историјска иронија је у томе да после неколико деценија колективног кажњавања свих Срба, ускраћивања статуса равноправних Европљана већини становника западног Балкана, чланство у том привилегованом клубу неће у XXI веку имати такав значај као у другој половини XX века.

Европска унија као опредељење, стога, не сме бити још једна шанса за пут у самонегацију, већ шанса за афирмацију сопствене културе и националног идентитета. Можда ћемо тада израз Србин користити често и са поносом, а не са осећањем кривице и понижености.