Сасвим је логично да грађани који су искусили оба економска система тврде да им је било боље у социјалистичком. Њима је заиста било боље у том систему, јер је његов смисао био економска и социјална сигурност најширег слоја грађана, и тако је и било.

Хоће ли остати тешко бити Србин и у 21. веку? Хоће, исто колико и у претходним вековима! Али, колико је тешко, још више је величанствено и практично, јер је у Српству садржана сва наша историјска величина и начин опстанка. Узвишена лепота наше историје, већ и конкретна практична димензија организације друштвеног живота.

По доласку „ДОС-а“ на власт, грађанима Србије је на „рушевинама“ затечене политике понуђен бољи живот и тада најављивани скори улазак у Европску унију био је гаранција просперитетне економије и светлије будућности. Наравно, „великосрпство“ је почишћено преко ноћи.

Актуелни друштвени процеси у великој мери обесмислили су и поништили све „старе“ поделе (на левицу и десницу, комунисте и антикомунисте... ) и наметнули нову – на глобалисте и антиглобалисте. Није ли онда тренутак да се антиглобалисти уједине?

Крајње је време да схватимо да нешто више од немоћног пристајања на овакву „реалност“ коју неки узимају за мерило, ма колико била неправедна, можемо постићи једино ако покажемо више и одлучности у одбрани својих интереса.

Србија нема искуства у модерној, дугорочној и демократској националној политици. За део наше политичке елите током протеклих двадесет година, брига о српском народу у региону је једна заморна и досадна маскарада.

Масовна подршка коју је Милошевић добио почела је да се топи због његовог калкулисања и склоности  закулисним радњама, а и када је постало очигледно да у своје окружење прима људе који немају углед.

Од петог октобра наовамо, стекао сам утисак како најватренији заговорници европског пута стварају некакву илузију да је „улазак у ЕУ“ нека врста коначног циља, онако као што будисти описују нирвану, а ми хришћани други силазак Христов.

Као што је некада требало ослабити Србију како би се „очувала“ стабилност Југославије, тако се и данас „стабилност“ тзв. западног Балкана „чува“ цепањем српског етничког простора и слабљењем Србије.

У континуитету се вређају осећања привржености и љубави према сопственој земљи и народу и намеће осећање стида. Национална понижења не престају делом услед спољних притисака, а већим делом услед кратковиде политике домаћих „државника“.