Тачију с љубављу, или увек може ниже

Ова, ко зна која по реду „рунда“ (под наводницима) бриселских ““преговора““ (под двоструким наводницима) донела нам је ново запрепашћење. Но колико год били запрепашћени из „рунде“ у „рунду“, колико год мислили да се ниже пасти не може, стварност нас због те наивности сурово кажњава, и пуни нас зебњом.

Ова рунда преговора (хајде да будемо званични - 23. по реду) не само да је донела катастрофалан резултат по Србију, српску политику и геополитику, по српски народ, било избегли, било и даље живући на Косову и у Метохији, она је изнела на видело и неке тајне бриселског „споразума“ које су љубоморно чуване у неким кабинетима, да би нам се данас појавиле као чупавци из кутије.

Оно што је била тема тих „преговора“, а то је Суд у Косовској Митровици, завршена је тако да са сигурношћу можемо закључити да се радило о диктату Приштине и Брисела, и ни о чему другом. Нормалан човек, ма ко да је, са српске стране није смео пристати на такво решење какво је у Бриселу постигнуто, барем на основу чињеничног стања на терену, ако не због заштите државних интереса.

Наиме, решење (или боље речено - диктат) које је донето у Бриселу подразумева присаједињење северу Косова многољуднијих општина јужно од Ибра, и то Јужне Косовске Митровице, Србице и Вучитрна. На овај начин се потпуно урушила петнаестогодишња борба Срба из четири општине на северу како би опстали у околностима стране окупације.

Како је дошло до тога да Брисел уврсти ове три општине. Наиме, из правног система Србије извучена је мапа Косовскомитровачког округа, коме ове три општине заиста и припадају. Али, пази мајсторију, онда се то налази као правно покриће како би читав округ (дакле са ове три општине) био инкорпориран у косовски систем. Глупо, али лукаво и, како се показало, успешно.

Да подсетимо оне који су заборавили, Срби из ове четири општине су као средство за одбрану од геноцида, као модус опстанка, одабрали лојалност својој држави за коју неретко нису жалили ни животе да дају. На тај начин су како-тако могли да преживе, јер су се одбранили од шиптарске најезде, мајоризације и геноцида, какве су 1999. и 2004. доживели њихови сународници јужно од Ибра.

Овим најновијим бриселским решењем они постају мањина на северу. Припајањем многољуднијих општина са југа из темеља се нарушава њихов положај, и као народа, и као субјекта у било каквом одлучивању о сопственој судбини. 

Хашим Тачи је од самог почетка инсистирао на таквом решењу. И да се не лажемо, познајући квалитете наших „преговарача“, нисмо имали ни сумње да ће до таквог решења и доћи. Питање је било само, КАДА? Одговор је САДА. А зашто баш сада?

Па избори у Србији су завршени по плану. Опуштено се формира нова влада која ће Србију водити кроз будућност, какву-такву; глас родољубивих снага се неће чути још годинама од сад, Србија се помирила са летаргијом, по ТВ екранима шенлуче прваци друге Србије и дежурне „СНС-патриоте“, таблоиди улазе у институције система, јер нема више опасности. Избори су завршени, по угледу на онај популарни перформанс: „Драги Ацо, ми ти се кунемо“, и све је у реду.

Са друге стране, предстоје избори за парламент Косова. Е ту би требало пријатељу Тачију пухнути мало у једра, па што да не преко српске грбаче. Први Тачијев потез је упућивање овог споразума Уставном суду Косова на оцену уставности. Након тога ће га усвојити влада, па парламент. Повуцимо паралелу са Београдом и сами проценимо ко се овде понаша као озбиљна држава, а ко не.

Након овере од стране институција Косова, Тачи пред бираче мирно може изаћи као велики победник, јер је оверио државне границе Косова, оне су сада и међународно дефинисане, одобрене од друге стране (Србије), и нема сумње да ће изборе добити. И то заслужено, на линији националног пројекта, уз благослов ЕУ коју и Приштина и Београд сматрају мериторним арбитром.

Ово нас враћа на питање свих питања: Има ли Србија Уставни суд? Има али је тренутно у „леру“. Да је барем у првој брзини, тај суд би још пре годину дана размотрио бриселски „споразум“. Али није, јер текст „споразума“ је морао остати тајна између осталог и због овог решења за север Косова.

Да није држан у тајности, не знам како би Вулин и друштво јесенас дивљали по северу, агитујући за новембарске изборе, обећавајући како се ништа неће променити, обећавајући куле и градове, заједнице општина уз борбене покличе типа: „Гласајте за српску, да градимо Српску“, како би на силу водали људе по митинзима, и под претњом губитка посла водали од гласачког места до гласачког места.

Овако, „по ладу да их не познаду“, силом или не, они су успели. Успели су да обману многе. Протурили су некакву Заједницу српских општина, која је требало наводно да буде Србија на терену. Ево већ годину дана од ње нема ништа. Све и да се формира једног дана и нешто такво, шта ће то бити. Верује ли ико у „Србију на терену“, ако јој се придодају Вучитрн, Србица и Јужна Косовска Митровица? Неко ће рећи: „Па неће Србица и Вучитрн бити у саставу ЗСО“. Али онда шта је ЗСО? Ако је суд заједнички и за Звечан и за Вучитрн, ако је заједничка полиција, а најављује се и војска, ако се планира укидање платног промета са Београдом, шта је онда ЗСО? Каква овлашћења има? Проста логика не може да се не сложи са Приштином, да има овлашћења каква има и било која НВО.

Бешчашће које доминира целим бриселским процесом најбоље осликава оно што ће се десити са фирмама на северу Косова и њиховим директорима. Наиме, бриселским споразумом је донета општа амнестија за директоре српских предузећа на Косову и Метохији који нису пререгистровали фирме на косовски регистар, ако то учине до 24. јуна прошле године. Дакле, да поднесу завршне обрачуне и све што се иначе ради када су питању правна лица.

С обзиром на то да та амнестија није свима била позната, јер је целовитост бриселског споразума била скривана државна тајна, уз то је Београд и политички охрабривао да се то не ради, Срби то нису ни урадили. Београд је то охрабривао да се не би отворено видела природа бриселског процеса, а нарочито избора које је након месец дана расписала Јахјага, а на које су Србе свим средствима терали Вучић, Вулин и Дачић. Како је амнестија истекла 24. јуна, данас након оваквог успостављања судске власти, на северу Косова, са сигурношћу се може рећи да се ти људи и те фирме налазе пред великим проблемом, и претњом прекршајних и кривичних гоњења.

Треба ли посебно помињати да ће то бити генератор нових исељавања, нових проблема и затварање перспектива за нормалан живот Срба и њихову будућност?

Е тако се нижу бриселске победе наше „храбре“ политике. Нешто у последње време ни емисари из ЕУ се не претржу обећањима о нашој светлој ЕУ будућности. Виде да уништавамо сопствену државу боље него што би они то могли. Нема више ни датума ни фондова. Изгледа да су схватили да нама нису потребне шаргарепе. Да је батина сасвим довољна. Да смо у њиховом послу ревноснији него што су мислили.

Но, нешто се питам: Ако су за ово генијално решење за север Косова у Бриселу потегли из фиоке мапу Косовскомитровачког округа из правног система Србије, а знамо да су Турци нашим крајевима вековима владали; да нема у том бриселском „споразуму“ и нешто из османлијског законодавства? На пример, право прве брачне ноћи, па да се и то имплементира. Како смо кренули са предавањем, ништа више не може зачудити.

Колеги, сараднику и пријатељу Саши Ђикићу редакција НСПМ жели брз опоравак и оздрављење.