Referendumom na Lazarevu kletvu

Sećam se dok sam pre tri godine, uoči očekivane smene vladajućih figura, ali ne i politike, pisao tekst „Kosovo između Lazareve kletve i Tomine zakletve“[1], da sam se neprestano molio da ne budem u pravu. Da radikalno pogrešim. Na moju veliku žalost, ispalo je baš onako kako nije trebalo, odnosno onako kako sam i predvideo. Pogrešio sam jedino što sam mislio da će SNS praviti vladu sa tadašnjom DS, a ne sa tadašnjom i sadašnjom SPS. Ali ko zna? Rekonstrukcije se najavljuju, pa svašta može da se desi („topkata je do Zare, ušte ništo ne se znae“). Uostalom, DS ili SPS suštinski ne menja na stvari. Princip je isti, sve su ostalo nijanse.

Predosećalo se i tada da će dvojac (čiji je kormilar tada bio u haškom kazamatu) katalizovati državogubnu politiku, i da će za takvo što pronalaziti razne izgovore: „Mogu da kažu da su pogubnom vladavinom „žutih“ dovedeni pred svršen čin. Pa šta sad mi tu hoćemo? Nisu oni čarobnjaci, pa da vraćaju vreme unazad. Pa kad su „žuti“ već izgubili Kosovo, zašto svaljivati krivicu na njih dvojicu!? Bolje se okrenuti svetloj evropskoj budućnosti! I tako dalje, i tome slično. Izgovora ima na pretek“.[2] Dobar izgovor para vredi, ali  izgovor i uspeh nikada ne idu ruku pod ruku, dodali bismo ono što smo pre tri godine zaboravili.

I danas, više nego ikada ranije očigledno je da se ovoliki pritisci i nepristojne ponude prema Srbiji čine samo iz jednog razloga – da se Srbija odrekne sopstvenog suvereniteta, a što je oličeno u odricanju od Kosova i Metohije. Uostalom ne treba biti preterano mudar, pronicljiv, prozorljiv niti vidovit da bi se jasno videlo da Evropi do nas nije stalo koliko do lanjskog snega. Da jeste, zar bi tolerisala medijsku blokadu koja je u Srbiji do sad nezabeležena, i daleko od deklarisanih evropskih standarda? Da jeste, zar bi tolerisala uticaj politike na pravosuđe, baš po Titovom principu, da se ne treba držati Ustava i zakona kao pijan plota? Ne bi, ali dok se god radi na urušavanju suvereniteta Srbije, sve je u evropskom redu.

Zašto se uopšte oko svega ovoga raspravljamo kad nam na primer naš „mašinovođa“ Majkl Kirbi ni pet ni šest nego saspe istinu u lice rekavši: "Možda ljudi u to ne veruju pošto smo morali da pošaljemo vojsku ovde, u region, devedesetih godina, koje su bile prilično kontroverzne, ali zaista smo želeli da stvorimo situaciju kakvu danas sve više i više vidimo"... A kako se zove to kada neko pošalje vojsku ovde, da bi stvorio situaciju kakva mu odgovara? Oduvek se to zvalo okupacijom, a tako je i danas, ma koliko okupaciju uvijali u oblande evroatlantskih eufemizama.

Ili, ima li veće potvrde da se čitav ovaj cirkus sa nama pravi samo zbog Kosova, nego kada naš „ideolog“ promene svesti, nemački ambasador Hajnc Vilhelm izjavi da: "Otvaranje prvog poglavlja zavisi od napretka Srbije u pogledu poglavlja 35 koje se odnosi na implementaciju Briselskog sporazuma“... U prevodu, bilo kakvi razgovori sa zapadom uslovljeni su spremnošću Srbije da se odrekne svog suvereniteta, na šta su je njeni izabrani predstavnici izgleda obavezali u Briselu.

Izgleda, jer mi nikada nismo videli tzv. Briselski sporazum. Videli smo neke parafe Ivice Dačića (famozno I.D.), ali nikada nismo videli ko je zaista potpisao taj dokument. Nismo videli između kojih strana je taj sporazum potpisan. Da li se na tom dokumentu Hašim Tači potpisao kao H.Th, ili kao premijer republike Kosova, a što se čini vrlo verovatnim.

Vilhelm je čak i indirektno optužio predsednika Nikolića da ne govori istinu, samo zato što je ovaj preneo reči evropskog komesara Johanesa Hana, da je priznavanje nezavisnosti Kosova  uslov za prijem Srbije u EU. On je čak pokazao da ume da bude i mangup ocenjujući nas retardiranima izjavom da: „U ovom trenutku (sic!) priznanje nezavisnosti Kosova nije uslov za ulazak u EU, ali niko ne zna šta će biti za 10 godina”.  

Hanovu izjavu predsednik Nikolić je pokušao da iskoristi kako bi se izvukao iz svojevrsnog kolonijalnog položaja u odnosu na premijera. Međutim, evropski zvaničnici su na to skočili kao opareni i zapretili čak usvajanjem rezolucije SE kojom bi se osudila Nikolićeva drskost da saopšti ono što oni sami već uveliko govore. Ove pretnje su bile dovoljne da predsednik Nikolić reterira, i predano se posveti funkciji pomoćnog humanitarnog radnika. Vučić se jednom izvukao ispod njegovog kaputa, i više mu ne pada na pamet da se tamo vraća.

Kasniji Nikolićevi istupi u javnosti nisu bili ni nalik patriotski tonirnoj reakciji povodom Hanovog stava, čak su bili i dvosmisleni, kao da mu ih je pisao Vulin lično. Na primer Nikolić izjavljuje: „Građani Srbije će pre živeti u siromaštvu, nego da prihvate da neko umesto njih prizna nezavisno Kosovo“. Dakle, ako građani Srbije sami to urade - nema problema.

Istovremeno predsednik izjavljuje da „narod na referendumu treba da se izjasni o Kosovu i Metohiji“. Zašto bi se narod izjašnjavao o nečemu što je definisano Ustavom, na koji se predsednik zakleo? Jasno je kao dan. Treba promeniti Ustav, iz njega izbrisati Kosovo, a to se bez referenduma ne može. Štaviše, predsednik Srbije izjavljuje da: „Ako bismo priznali Kosovo, progonile bi nas kletve napuštenih grobova, crkava i plač dece“; i da „Narod na referendumu da odluči o Kosovu“. Dakle da ne bi taj plač proganjao samo njih dvojicu-trojicu, treba da proganja čitav narod.

E pa dođosmo do ključne reči – referendum. Godina 2015. biće pripremna za taj novi Kosovski boj. U tu svrhu, u pogon će biti stavljeni svi: Vilhelmi, Devenporti, Kiribiji, Vučići, Dačići, Joksimovićke, svi Pinkovi, RTS-ovi, Kuriri, Informeri i „transformeri“ ovoga sveta. Biće nam ponuđen novi Ustav, verovatno već napisan, ako ne u Nemačkoj, onda sigurno po njenom diktatu.

U parlamentu Srbije ne da postoji dvotrećinska, već postoji trotrećinska većina za njegovo usvajanje, i brisanje Kosova i Metohije iz Ustava, samo da Gazda namigne. Ostaje još da se sve to verifikuje našim rukama i olovkama. Potpuno sam siguran da će rezultati eventualnog referenduma biti takvi da omoguće ono što Nemačka i vlast u Srbiji hoće. Apsolutno sam siguran i spreman da sa bilo kime polemišem u vezi sa tim. Ko god misli drugačije, ne želi da se realno suoči sa ovdašnjom tehnologijom vladanja, medijskom manipulacijom, a zašto ne reći ni sa pomirljivim stavom dobrog dela Srba prema eroziji suverenosti i državnosti Srbije (o stavu građana Srbije koji nisu Srbi da i ne govorimo).

Prosečan, na primer Kraljevčanin, nije svestan da će mu odricanjem od srpskog Kosova, neko „Kosovo“ oličeno u kojekakvim muftijama, za tren oka prići na puškomet. Isto to se može reći i za prosečnog Vranjanca, Somborca ili Zrenjaninca. Ne treba se ni zanositi nadom da će im u narednim mesecima medijske i političke manipulacije to postati jasno, ako do sada nije.

Predsednik Nikolić je najavio i nekakvu platformu o Kosovu, ali poučen iskustvom od pre dve godine kada je od njegove platforme Vučić napravio aviončić od papira, odlučio je da je predstavi, a kome drugom do premijeru lično. Srbe sa Kosova i Metohije naravno niko i ne pominje, kao da se to „krčkanje žabe“ niti platforme njih uopšte ne dotiču. U njihovo ime nastupaju Marko Đurić i Aleksandar Vulin, tako da su oni izgleda već „izbrisani iz brojnog stanja“.

Ipak, ko god razmišljao o bilo kakvoj turbo-folk platformi o Kosovu, treba da bude svestan da je platforma o Kosovu davno napisana, i to od strane Srbina koji visoko nadilazi sve nas, i glasi: „Ko je Srbin i srpskoga roda, i od srpske krvi i kolena,a ne došo na boj na Kosovo, ne imao od srca poroda, ni muškoga ni devojačkoga! Od ruke mu ništa ne rodilo,ni u polju pšenica belica, ni u brdu vinova lozica! Rđom kapo dok mu je kolena!“

Na ovu platformu je predsednik Nikolić upravo i mislio upozoravajući na kletve iz grobova, crkava, plač majki... I dobro je to što je i pored svih pritisaka osetio strah „s više“, čime je pokazao da još uvek u njemu postoji doza nacionalnog. Tim svojim strahovanjem nam je ukazao na Kosovski boj koji nas uskoro očekuje, i koji će se zvati refrendum. Imaće on i svoje Brankoviće i svoje Obiliće, kao svaki kosovski boj.

Ono što nije dobro je što bi mi u tom boju, svojom rukom trebalo da izdamo Kosovo, i navalimo kneževu kletvu na sebe i svoje potomke.  Ja toliko hrabar nisam. A ni lud. A vi?