недеља, 24. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Подсећање, или како је “споразумом” Дачић-Тачи ударен глогов колац у српско Косово и Метохију
Косово и Метохија

Подсећање, или како је “споразумом” Дачић-Тачи ударен глогов колац у српско Косово и Метохију

PDF Штампа Ел. пошта
Владан Динић   
понедељак, 20. мај 2013.

(Сведок)

Светски моћници, предвођени светским жандармом број 1, Сједињеним Државама, и власници „правде“, мира и људских живота, НАТО, ЕУ, Немачка...подржавањем нарко-дилера и трговаца људским органима и признавањем НАТО-нарко творевине као “независне државе” тзв. “Косово” – последњих година, а сад и дана, отимају срце Србији.

Косово и Метохију!

И убијају душу српском народу...

Последња догађања, “бриселски (не)споразум” нажалост, чини се, показују да одбрана Косова и Метохије, као саставног дела суверене Србије броји последње дане.

Убрзано, прво се то радило балистичким покретима у даљој прошлости, па терористичким нападима како је у ближој прошлости чинила терористичка ОВК, која је касније „преименована“ од тих истих који су је стављали на листе терориста, у тзв. „Ослободилачку војску Косова“, до „заштите људских права“ косовских Албанаца „томахавк ракетама“, бомбама са осиромашеним уранијумом, до сејањем касетних бомби...

Пуних 78 дана САД, НАТО и наши остали „европски пријатељи“ бомбардовали су СЦГ мимо било какве одлуке СБ, дакле, дивље и силеџијски, па у последњој деценији исценираним насиљем на граничним прелазима Брњак и Јариње, па погромом Срба у “присуству власти” 2004, па серијом неразјашњених убистава, и сад “споразумом” Дачић-Тачи удариле глогов колац у сан Срба на КиМ да ће остати своји на своме и на својој земљи.

Иако и у самој Србији има, више и нису малобројни, неких који би за шаку долара продали веру за вечеру, чинило се да у Србији нема тог „јунака“ који би смогао снаге да потпише параф и призна у име Србије - независно Косово.

Или, ипак има: истина у историји Косова било је и Вукова (Бранковића, на пример), али сад и вучића, или се ипак, надам се, варам да се ради о “Бранковићу”?!

Тим пре што се испоставља, да се до тог признавања осим силом, сад долази и милом?!

Дакле, Косово се отима, али је сваком и у том свету моћника јасно да је то - ипак привремено, до промена односа снага у свету и да ће 12,3 одсто територије Србије, српске културе и прошлости бити за оне који верују у међународно право и правцу - само територија „под окупацијом“...

За овај прилог припремили смо неке детаље из историје Косова...

Ко разуме, схватиће...

**********

Двестогодишња историја српске државе (од краја 9. века до краја 11. века) обележена је борбом за власт Мутимирових синова (Прибислава, Брана, Стефана), синоваца Петра (Гојниковог сина), Клонимира (Стројимировог сина) и унука Павла (Брановог сина), Захарија (Прибислављевог сина) и Часлава (Клонимировог сина). У тим борбама редовно су се мешале Бугарска и Византија. Учвршћивање, ширење и јачање српске државе половином 10. века било је дело Часлава, штићеника византијског цара К. Порфирогенита.

Западна граница Чаславове државе била је на Пливи, Ливну и Имоти, а северна на Сави. Не може се поуздано утврдити да ли се источна граница налазила на Западној Морави. Часлав је погинуо у борби против Мађара на северу своје државе око 950. године.

Он је био последњи познати члан најстарије српске династије.

Почетком 11. века, после пропасти Самуилове државе, српске државе Рашка, Захумље и Дукља биле су вазали Византије. Такво стање потрајало је кроз цео 11. век, иако је рашки жупан Вукан ратовао против византијског цара Алексеја и Комнена.

Његови наследници покушавали су да се осамостале у време византијско-угарског рата (1127-1129) и касније, али нису успели. Велики рат против цара Манојла и Комнена водио је српски жупан Урош II, Вуканов унук.

Византијски цар је после жестоке битке на Тари (1150. године) наметнуо српском жупану „двоструко већи јарам покорности него пре“, бележи византијски хроничар.

Урошев наследник, његов брат Деса, такође је покушавао да се ослободи вазалских обавеза према Византији. Византинци су га заробили и одвели у Цариград, но он је касније, некако успео да се врати у земљу.

Постоји податак да је умро у Требињу и да је сахрањен у манастиру Св. Петра у Пољу.

После Десе, а поводом византијско-угарског рата код Земуна 1165. године први пут се спомиње име Стефана Немање. Он је по свој прилици био у сродству са рашким жупанима.

Родио се у Рибници (Зета), где су му родитељи избегли. Немању су крстили најпре латински, а по одласку у Рас, у цркви Св. Петра и Павла православни свештеници.

У време када је Тихомир, Немањин најстарији брат, био рашки велики жупан, Немања је био обласни господар. Управљао је Топлицом, Ибром, Расином и Реком. После сусрета са византијским царем Манојлом I Комненом Немања је добио на дар и Дубочицу (област око Лесковца).

По већ устаљеном обичају браћа (као обласни господари) се нису слагала. Немањине намере су биле да постане велики жупан. Зна се да је то заиста и постао 1166. године. Да би то постигао морао је да порази Тихомирову војску.

Са великожупанијског места Немања је, као и његови претходници, гледао како да се ослободи византијске потчињености. Учинило му се да византијско-млетачки рат 1171-1172. године пружа за то погодну прилику. Међутим, рат је срећно окончан по Византију, што је омогућило цару Манојлу I да изврши поход на Србију. Немања је избегао рат, преговарао је са царем, одведен је у Цариград, али се вратио као византијски вазал и остао је лојалан цару Манојлу до његове смрти 1180. године.

Од 1183. године Немања почиње ширење своје државе. Прво је освојио Дукљу са приморским градовима: Дан, Сарда, Дриваст, Скадар, Свач, Улцињ, Бар и Котор. Године 1184-1185. Немањина браћа Мирослав и Страцимир покушали су да освоје и Дубровник. Сукоб је завршен потписивањем мировног уговора којим су регулисана питања територија и трговине.

Даље ширење своје државе Немања је усмерио на југ. До 1190. године освојио је Метохију (Патково, Хвосно, Подримље, Кострц, Драшковина) с призренском облашћу, затим Косово (Лаб, Липљан, Ситница), Скопље и територију на горњем току Вардара (Горњи и Доњи Полог). На истоку Немања је припојио својој држави земље око Ђуниса (Загрлата), Ниш, Дубочицу, Врање и Мораву (Биначка Морава).

Под његову контролу дошла је и територија између Западне и Велике Мораве (Левач, Белица, Лепеница). Немањина држава излазила је на Јадранско море од данашњег Омиша, на северу, до Qеша на југу.

Немањин биограф, његов син Стефан Првовенчани, наводи да је Немања освојио и византијске градове Перник, Земли (Земен), Велбужд (Ћустендил), Житомиск и Стоб.

Византијски цар Исак II Анђео је покушао да поврати отете земље, али и поред победе није успео.

ДРЖАВА НЕМАЊИЋА

Година 1199. обележила је смрт српског великог жупана и оснивача династије Немањића, Стефана Немање. За собом је оставио темеље српске државе и три сина, Вукана, Стефана и Растка, да сачувају и учврсте његово владарско дело.

Немањино наслеђе није било ни лако, ни једноставно. Расправа између два старија брата о праву на првенство у државној управи прерасла је у сукоб. Све до првих година тринаестог века тињала је ова борба, понекад проваљујући у отворену нетрпељивост.

У прво време Вукан је успевао да одржи власт у Србији, делујући из свог сигурног уточишта у Зети коју је наследио још од оца.

И најмлађи Немањин син Растко, много познатији под својим монашким именом Сава, од самог почетка се укључио у пресуђивање који од старије браће треба да буде владалац у Србији.

Мада је Немања одредио Стефана за свог наследника, Вукан је, уз помоћ угарског краља Емерика, обезбедио премоћ у Србији и протерао Стефана, 1202. године.

Тако је Вукан постао велики жупан. Неколико година доцније, 1204. или 1205. Стефан је успео, постепено освајајући српске земље, да преузме власт у Србији.

У моменту Стефановог коначног устоличења на челу српске државе, почело је једно ново раздобље не само у српској историји, него и у историји читавог Балканског полуострва.

Рушење Византијског царства под налетима крсташа (четврти крсташки рат) и настанак више нових држава на тлу старе империје променио је однос снага на југоистоку Европе.

Цео Балкан поделио се на два света. С једне стране стајале су оне државе које су припадале византијском духу (Србија, Бугарска и др.). С друге стране налазиле су се нове државе латинских крсташа или мале грчке државе.

Први Стефанов покушај да од римског папе Иноћентија III добије краљевски венац није успео. Али, његова упорност се исплатила 1217. године. Сава је те године послао у Рим свог ученика Методија који од папе Хонорија III добије благослов за крунисање.

На сабору у манастиру Жичи, Сава је крунисао свога брата Стефана круном донетом из Рима.

Те 1217. Стефан је постао први српски краљ, и зато носи име Првовенчани, а Србија први пут краљевина.

Догађај који је имао још пресуднији значај од устоличења Србије као краљевине, било је стварање српске аутокефалне (самосталне) православне цркве. Кључну улогу у овој можда најдалекосежнијој одлуци у српској историји имао је Сава Немањић.

Године 1219. Сава одлази у Никеју. Од тамошњег цара Теодора I Ласкариса и патријарха Манојла Сарантена Харитопулуса успева да издејствује акт о самосталности српске цркве.

Први српски архиепископ постао је Сава у пролеће 1219. године.

После смрти првог српског краља Стефана Првовенчаног 1228. године, на српски престо је дошао његов старији син Радослав, по изричитој очевој вољи. Његова кратка владавина (1228-1233) била је испуњена унутрашњим неспоразумима и борбама.

Српска властела никако није могла да прихвати византијску политику краља Радослава. Незадовољство српских феудалних господара завршило се тако што је Радослав збачен са престола.

На његово место дошао је Стефанов млађи син Владислав. Радослав се доцније замонашио, а Сава га је сахранио у манастиру Студеница.

И поново је промена на српском трону променила српску спољну политику. Владислав је тражио и нашао ослонац у Бугарској.

Оженио се бугарском принцезом Белославом, кћери Јована II Асена.

Владавина краља Владислава трајала је тачно десет година. Ослоњен на Бугарску, Владислав је трајао колико и његов главни савезник.

Са продором Монгола у Угарску и Србију, његова власт је почела да посрће. Још једанпут је српска властела одредила судбину престола. Устала је против Владислава, успела да га збаци и да доведе на власт трећег сина Стефана Првовенчаног, Уроша I.

Све се то одиграло 1243. године. Урош је на челу српске краљевине остао више од тридесет година.

Уроша је збацио са престола његов син Драгутин дубоко незадовољан очевим неповерењем. Драгутин је заратио са оцем и победио га. Уз мајчин опрост, постао је српски краљ 1276. године.

Поражени отац се замонашио и умро већ наредне године. Драгутин није дуго остао на власти. Пао је несрећно са коња на Јелачи 1282. Остао је обогаљен. Разочаран и физички и морално убрзо је одступио са престола у корист свог млађег брата Милутина.

Најдужа владавина једног владара у српској историји средњег века била је управо Милутинова. Он је провео на трону безмало четрдесет година (1282-1321).

Не задуго после помирења, Драгутин је умро остављајући своје области сину Владиславу. Милутин је то искористио, напао синовца, победио га, бацио у заточеништво и заузео Рудник, рударско насељ Липник, град Мачву и вероватно Београд. То је довело до погоршања односа између Милутина и угарског краља Карла Роберта.

Прво је угарска војска продрла у Србију 1319. заузимајући све бивше Драгутинове поседе и продирући долином Колубаре. Али угарски успеси били су кратког даха.

У противудару Милутин је повратио део заузетих земаља.

ДУШАНОВО ЦАРСТВО

Краљевић Душан и српска властела у Зети увелико су решили да је куцнуо час да се учини крај владавини Стефановој. Њихово уверење утврдио је преврат у Бугарској, у којој је за цара проглашен Јован Александар. Његове претње Србији озбиљно су угрожавале и државне границе и саму државу.

Душан је убрзо, уз помоћ зетске властеле, кренуо на оца, лако га је савладао и заробио.

Душан се крунисао за краља 8. септембра 1331, а свргнути отац и владар умро је после неколико месеци, новембра исте године.

Стефан Душан био је сигурно један од најзнаменитијих и најуспешнијих српских владара средњег века. Он је био тај који је српски народ довео до врхунца моћи и политичке и завојевачке.

Душан се убрзо оженио сестром Јована Александра, Јеленом. Углавном захваљујући том браку односи између Србије и Бугарске остали су добри и пријатељски све до смрти цара Душана.

Већ 1331. Дубровчани су свечано дочекали свог краља. Десет година потом од њега су добили читаву Далмацију од Стона до Дубровника.

Млади српски владар одмах је напао Византију и освојио готово читаву Македонију, градове Прилеп, Охрид, Костур и Струмицу. На основу мира са Византијом закљученим 1334. Србији су признате ове нове границе. Једино од чега је у овом тренутку српски краљ морао да одустане била је опсада Солуна.

Ускоро је Србија наставила да ратује на југоистоку. Од 1336. до 1340. Душан је освојио добар део Албаније и проширио територију своје државе све до Јањине.

До 1345, када је освојен град Сер, Душанова Србија је обухватала целу Македонију осим Солуна, читаву Албанију и Епир, све бивше области Византијског царства.

Наредне 1346. године Стефан Душан се крунисао за цара у Скопљу, а свог сина Уроша прогласио је краљем.

Ратовања и освајања Душанова никако нису престајала. Он је до краја 1348. освојио Етолију, Акарнанију и Тесалију. Већ 1349. нападнута је и Босна, али Душан није успео да освоји град Хум, мада је неке од ових крајева прописно опустео и опљачкао.

Почетком пете деценије четрнаестог века Душан се окренуо према северу. У сукобу са угарским владарем Лајошем освојио је Мачву и Београд 1353.

Годину дана пре тога, Душанова војска се, заједно са Бугарима, први пут супротставила турској најезди, у првој Маричкој бици.

Иако је српска војска убедљиво поражена, то није ни у ком случају зауставило Душанова освајања.

Крајем 1355. избио је рат између Душана и Млетачке републике с једне стране, и Угарске и Босне, с друге стране.

Али, тек што је рат почео, цар Душан је изненада умро (20. децембра 1355).

После смрти Душанове, Србија је ушла у ново раздобље своје бурне историје. Доба у коме су локални феудални господари преузели водећу улогу и угрозили првенство централне власти.

Краљ Урош II, син цара Душана, није имао ни снаге ни мудрости да им се супротстави. Није много времена прошло пре него што се Душаново царство није сасвим распало.

ПРОПАСТ ЦАРСТВА

Страховити пораз на Марици 1371. године имао је далекосежне последице. Означио је почетак пропасти Српског царства. Погибијом краља Вукашина и деспота Угљеше Мрњавчевића, неспособни цар Урош изгубио је ослонац своје власти.

Државу је захватило безвлашће, земља је опустела, завладала је глад, страх и паника.

Недуго после битке, децембра исте године, умро је и цар Урош. Његовом смрћу угасила се династија Немањића. Био је то крај Српског царства.

Државу су раздробили обласни господари: Краљевић Марко, браћа Јован и Константин Дејановићи (Драгаши), Ђурађ Балшић, Вук Бранковић, Никола Алтомановић, Лазар Хребељановић и други.

Још увек званичног краља, Марка Мрњавчевића, ниједан српски великаш није хтео да призна за врховног господара. Уосталом, као први на удару, он је заједно с браћом Драгашима, био приморан да после Маричке битке постане турски вазал.

Средиште српске државе се померило на север, у област кнеза Лазара Хребељановића. Мудрим и далековидим државничким потезима, кнез Лазар се брзо издигао изнад других великаша и наметнуо као наследник Немањића.

Велики углед је стекао када је помирио српску и цариградску цркву, чиме је српском верском поглавару коначно призната титула патријарха.

После победе над Николом Алтомановићем (1371), у чему му је помогао босански краљ Твртко, кнез Лазар је проширио своју непосредну власт на Рудник и Златибор.

Касније, 1379. године, припојио је и област Кучева и Браничева које су припадале Радичу Бранковићу.

У свом највећем обиму, област кнеза Лазара се простирала од изворишта Јужне Мораве до Дунава, Саве и Дрине. Господарио је целим Поморављем, с градовима Нишом, Крушевцем (престоница), Ужицем и рударским средиштима Новим Брдом и Рудником.

Кнез Лазар није имао ни довољно моћи, ни довољно времена да их потчини, и на тај начин, можда уједини српску државу.

Све његове државотворне напоре зауставили су Турци.

Ширење Османске државе и све чешћи турски упади упозорили су кнеза Лазара да се неминовно приближава време одлучне битке. Битка се дуго и пажљиво припремала на обе стране.

Колики значај су јој дали и Срби и Турци види се по томе што су војске предводили сами владари. За поприште су одредили косовску равницу.

Бој је започео у видовданско јутро, у уторак 15. јуна 1389. године (28. јуна по новом календару).

Смрт султана Мурата и чињеница да су се Турци одмах повукли, створили су утисак да су Срби изашли из битке као победници. Европа је славила хришћанску победу. Ипак, последице битке су биле поразне но Србе. Изгубили су цвет свог племства и велики део војске.

Погибијом кнеза Лазара, који је једини покушавао да заустави процес распада српске државе, земља је доведена на ивицу катастрофе.

Србија није пропала на Косову, али је ова кључна битка окренула њен историјски развитак у другом правцу.

ИСТОРИЈА

Пре више од петнаест векова Срби су закорачили на косовску земљу.

Стварали су себи животни простор, кнежевине, краљевства, царства... Смењивале су се битке и ратови. Смењивали су се владари. Градила су се велелепна манастирска здања и испод њихових сводова ненадмашна умстничка дела.

Ту је рођена и Српска православна црква, некада моћнија и од саме државе.

Овај кратак преглед ране српске историје (преузет из „Илустроване историје Срба“) који се завршава Косовским бојем, само је мало подсећање на корене државности и духовности, на колевку у којој се одњихало српство.

ПРВА ДРЖАВА

После поделе Римског царства 395. године н.е. на Западно и Источно (Византија) ово друго је наследило непрестане борбе са варварима на Дунаву.

У време Јустинијана (527-565) дошло је до стабилизације стања, али потом је уследила најезда Авара и Словена чија су пустошења заустављена тек њиховим поразом под Цариградом 626. године.

У тој словенској маси налазили су се и Срби.

По византијском извору њима је цар Ираклије (610-641) дозволио да се населе око Солуна што су они и учинили, али су се касније повукли на север.

Захваљујући такође истом византијском извору знамо да су се први српски кнежеви (архонти) звали Вишеслав, Радослав, Просигој и Властимир.

Крајем 9. века Срби су примили хришћанство. Као аргумент за то у науци се узима појава првих хришћанских светачких имена код Срба.

Зна се да су Властимирови унуци добили имена: Стефан (Мутимиров син) и Петар (Гојников син).

Препоставља се да су они рођени између 870. и 874. године. Прва фаза христанизације Срба веома је мало позната.

По свој прилици први мисионари били су Методијеви ученици и свештеници архиепископије из Сплита, који су употребљавали латински језик.

Изгледа да је хришћанство најпре примио горњи слој српског друштва, а да је већина становништва дуго задржала своју стару паганску религију. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер