Космет и "биполарна" политика српских власти

У овом тренутку политика Србије око Косова и Метохије ушла је у помало необичну фазу „клацкања“ између очекивања страних дипломата из западних земаља, пре свега Европске уније, и очекивања српске јавности. Оба елемента су изузетно важна за стабилност власти у Београду, која подједнако почива на подршци еврофанатичне прозападне елите и западног дипломатског кора на једној страни, и евроскептичног, патриотски оријентисаног становништва Србије са друге стране. Штавише, да би обезбедили континуирану подршку на обе стране, српске власти — а председник Вучић на првом месту — претходних година су „подизали температуру“ на оба фронта, наступајући са све бескомпромиснијим и „безалтернативнијим“ проевропским и прозападним ставовима на једној, и са све оштријим патриотским изјавама на другој страни.

Док се ова два вектора српске политике са релативним успехом могу мимоилазити у већини политичких питања, питање Косова и Метохије, које се налази у центру политичког живота Србије и српског народа, неумитно доводи оба вектора у ситуацију да вуку у супротном смеру. То доводи до очигледно апсурдних и самопротивречних изјава српских политичара, који, понекад у оквиру истог обраћања јавности, час отписују Косово као „већ изгубљену битку“, час се заклињу у „суверенитет и неповредивост територије Србије“. Да ствар буде још гора, ови противречни ставови у великој мери одговарају стању јавног мњења у Србији већ две деценије, где – у зависности од тога које је питање постављено – грађани истовремено сматрају да је „Косово изгубљено“, и да га „нипошто не смемо предати Албанцима“.

Председник Вучић и министар Дачић су шампиони овог „бинарног“ (зли језици би рекли „биполарног“) приступа питању Космета, које веома подсећа на политичку технику „двомисли“ из романа „1984.“ Џорџа Орвела. Председник је тако истовремено изјављивао да „Србија нема више ни метра на Косову“, као и да ће „бранити косовске Србе од сваког покушаја насилног прогона“. Министар Дачић истовремено са релативним успехом води кампању повлачења међународних признања Косова (до сада је признање повукло 13 земаља, а иницијативе за повлачење признања су покренуте у неколико већих европских земаља) инсистирајући на Резолуцији 1244 која предвиђа Косово у саставу Србије, и промовише идеју да је „једино одрживо решење“ за Косово подела територије покрајине на српски и албански део.

Слично томе, српски политичари прете грађанима како ће „сви Срби напустити Косово“ ако се тај проблем не реши одмах (у ствари, Косово и Метохија имају један од највећих одлива становништва у Европи, због катастрофалне економске ситуације Албанци напуштају покрајину у ништа мањим процентима него Срби) и како ће се проблем албанске мањине прелити на друге крајеве земље, и истовремено се хвале како су „зауставили одлив Срба са Космета, и обезбедили услове за пристојан живот“. Тако смо имали апсурдну ситуацију у којој су, истог дана када је Косовска полиција спровела своју агресивну акцију масовног хапшења Срба на северу КиМ, српски политичари називали косовску полицију и судове „криминалцима и терористима“, и усвојили у Скупштини извештај Канцеларије за КиМ у коме пише да је „Бриселским споразумом Србима у покрајини обезбеђена потпуна правна заштита пред косовским институцијама“.

Ови апсурди и самопротивречности, нажалост, веома верно осликавају стање конфузије које влада на српској политичкој сцени, и нема индикација да ће се однос политичке елите према овом питању у скорије време променити, пре свега зато што је атмосфера у Приштини постала толико екстремна, да Албанци тренутно нису спремни ни на решења косовског питања која очигледно иду њима у прилог, а Србима на штету. Са друге стране, тренутно једино САД отворено и активно лобирају за брзо затварање питања Космета, Европска унија по овом питању није ништа мање дезоријентисана од Србије.

Могућност поделе територије Космета циркулише у јавности као могућа „компромисна варијанта“ већ више од годину дана, откад је „разграничење“ подржао председник Вучић, али за то време однос обе јавности према тој варијанти само се погоршао. У Приштини је подела покрајине забрањена скупштинском резолуцијом и званично је одбацују све политичке партије на сцени (укључујући ту и главног „спонзора“ тог решења, косовског „председника“ ХашимаТачија), у Србији је патриотска јавност (укључујући велики део гласача владајуће партије и председника Вучића) категорично против поделе, а то је и категорични званични став Српске православне цркве, која по питању Космета има велики утицај на јавно мњење.

Уколико се бар неки од набројаних фактора значајно не измене, у наредном периоду не би требало очекивати никакве конкретне помаке у преговорима Београда и Приштине, а још мање некакво „коначно решење косовског питања“. Можемо очекивати још више апсурдних и самопротивречних изјава политичара, као и све озбиљнију поларизацију јавности по том питању, која може довести до забрињавајућег развоја ситуације на самом Космету, где је Приштина већ показала да је спремна на непромишљене и агресивне потезе против српског становништва.

(Еadaily)