Čudna vest s Kosova, koja skoro da objašnjava srž srpske politike prema njemu

Ponoviću, Radmila Trajković (koju novinarka naziva Trajkovićevom, kao da je ona ćerka, a ne supruga nekakvog Trajkovića, no to je tek nebitan detalj i ko se pa bavi pismenošću ili informisanošću novinara); Rada, dakle, Trajković licemer je jer je napala Hašima Tačija.

Ona je prvo ušla u kosovsku vladu, a onda, pokvareno, napala Tačija. Šta je ovde zanimljivo?

Prvo, zanimljiva je promena državne politike (dobro, nije Kurir država i to se nekima samo priviđa) da se više ne napadaju Srbi s Kosova koji su rešeni kad učestvuju u radu kosovskih institucija (nego da se napadaju samo oni koji kritikuju glavne mafijaše u tim institucijama). Ok, to smo očekivali da će se desiti, znali smo, evo čak i ja sam znala, istina, bila sam veliki izdajnik kada sam to pisala, ali hajde neka bude da to nije važno.

Promenili smo (kaže i ova vest o licemerju „Trajkovićeve“ koja ne postoji u politici, nego ima Trajkovićka, al’ nema ni to veze) politiku prema Kosovu i prema ljudima na Kosovu i pustili ih na miru da se snalaze kako znaju i umeju, što je trebalo da uradimo još onda kada se znalo da ni Srbija nije država, a da to što bi trebalo da je Srbija na Kosovu tek ne postoji. Nije trebalo da ih osuđujemo i teramo da sede mesecima bez struje, e da ne bi bili izdajnici koji plaćaju nešto nekakvoj šiptarskoj instituciji, nego je bolje i nama milije da se smrzavaju mesecima, a mi ćemo ih nagraditi tako što ćemo za godinu–dve lepo priznati javno da smo priznali Kosovo još onomad, samo tajno. Al nema veze ni to.

Prvo, zanimljiva je promena državne politike (dobro, nije Kurir država i to se nekima samo priviđa) da se više ne napadaju Srbi s Kosova koji su rešeni ad učestvuju u radu kosovskih institucija (nego da se napadaju samo oni koji kritikuju glavne mafijaše u tim institucijama).

Dalje, ova vest nam govori da su u redu ljudi koji su ušli u kosovsku vladu, ali da nisu u redu oni koji su ušli u tu vladu ali je kritikuju. To je, takođe, više nego zanimljivo.

Kao sagovornika za ovaj tekst s podnaslovom „Licemerno“ novinarka je izabrala izvesnu Miklićevu (takođe, kao da je ta žena ćerka svog muža) koja je supruga gradonačelnika Raniluga, Miklića – i to srpskog gradonačelnika, dakle, gradonačelnika nepostojećeg grada, koji je kao kadar SPO došao na to mesto i plaća ga država Srbija, dok je njegova žena „Miklićeva“ mandatar u kosovskoj vladi, zajedno s licemernom „Trajkovićevom“.

Da je s ovog mesta logika odavno pobegla glavom bez obzira govori praktično svaki detalj ove priče. Od toga da su žene udate za Miklića i Trajkovića „Miklićeva“ i „Trajkovićeva“, preko napujdavanja čitaoca na onoga ko napada Tačija (za kojeg Gardijan i razne druge svetske novine uveliko pišu da je kriminalac i ubica), pa da je onaj ko ga ne napada OK, i do toga da osoba koja daje izjavu, kao (je l’) relevantan sagovornik na temu licemerja, mrtva hladna kaže da nije čitala tekst zakletve kada je ulazila u vladu Kosova, ali da ga je bez obzira na to što nije čitala – potpisala.

„Nastup“ Rade Trajković („Trajkovićeve“) shvatamo čitajući dalje vest, smatra se „nezrelim“ i „ispadom“, ali nije važna vest, koja ne samo što nije precizno objasnila šta se tamo desilo (objasnili su, svaka nama čast, kosovski mediji) – važno je, za pravilno čitanje ove vesti, to što mi napadamo onoga ko je usred kosovske vlade napao Tačija.

Važno je, kada imamo podatak da nismo prstom mrdnuli da napravimo bilo kakav izveštaj o trgovini organima i što nam Dik Marti poručuje „Srbija bolje da ćuti“ (svakako treba da ćutimo za vjek i vjekova), što nas kao državu sada zanima da Srbi na Kosovu ne talasaju, da počnu pregovori i uznemirava nas i taj izveštaj – jer on ne govori samo o šiptarskim, on govori i o našim zločinima prema nama samima. Važno je imati (za one koje priča zanima) i podatak o tome da su vladika Artemije, Radmila Trajković i Momčilo Trajković (koji nisu muž i žena, ni brat i sestra, ni otac i ćerka – što čitalac ne mora, ali bi novinar trebalo da zna) još od 2000. išli kao lude naste (tako ih je Srbija gledala, a i svet) i pričali o trgovini organima; važno je što smo kao država nesposobni da pružimo dokaz o stradanju svojih sunarodnika na Kosovu, dok ih s druge strane progonimo kao miševe i osuđujemo svaki njihov pokušaj da prežive, i od svega je najvažnije to što smo odlučili da Kosovo bude legalna država, makar premijer ostao Hašim Tači, od kojega peru ruke i oni koji su ga stvorili. Bar oni iz zapadne Evrope, mi i naša služba ne peremo ruke od njega, još nam treba ili se bojimo da odosmo dođavola zajedno s njim, kada stvari iz onog neugodnog Martijevog izveštaja, ili nekog drugog sličnog, krenu van.

Važno je imati (za one koje priča zanima) i podatak o tome da su vladika Artemije, Radmila Trajković i Momčilo Trajković (koji nisu muž i žena, ni brat i sestra, ni otac i ćerka – što čitalac ne mora, ali bi novinar trebalo da zna) još od 2000. išli kao lude naste (tako ih je Srbija gledala, a i svet) i pričali o trgovini organima; važno je što smo kao država nesposobni da pružimo dokaz o stradanju svojih sunarodnika na Kosovu, dok ih s druge strane progonimo kao miševe i osuđujemo svaki njihov pokušaj da prežive, i od svega je najvažnije to što smo odlučili da Kosovo bude legalna država, makar premijer ostao Hašim Tači, od kojega peru ruke i oni koji su ga stvorili.

I, što bi bilo sjajno kao prilog nekakvom eksperimentu o ispiranju mozgova ali tužno kao podatak o državi u kojoj živite i stanju svesti njenih građana, Srbija uspeva u tome da napujda prosečnog čitaoca na onoga ko je napao Tačija.

Zanimljivi su, u tom smislu, i komentatori na sajtu Kurira koji su kao psi skočili na metu tog sklepanog teksta. Od informacija koje daje relevantna sagovornica Miklićka, do komentara napujdanih čitalaca – sve je zaista više nego zabrinjavajuće. Sagovornica recimo, kao dokaz u prilog licemerju iz podnaslova, otkriva neverovatnu konstrukciju prema kojoj se „Trajkovićevoj neće ništa desiti, jer ona svima priča da je bolesna“ (dobar primer ingenioznog izvođenja zaključaka) ili „Neće joj se ništa desiti, jer će sada svi, ako joj se nešto desi, misliti da je kriv Tači“ (što je opet fascinantna informacija o tome da se meti neće ništa desiti, a i ako joj se desi nije važno, biće kriv Tači) i ono što je u svemu tome zabrinjavajuće jeste naše prepametno čitalaštvo koje to guta i laje s autorkom teksta koji nije čak ni pamflet, nije ni vest, nije ništa suvislo i jedini podatak je podatak o tome da se ne sme napadati Tači (ponavljam jer ne verujem da sam to pročitala). Na koga laje? Ne na onog što je potpisao zakletvu koju nije pročitao (i hvali se time kako će trgovati s crnim đavolom samo da ljudima iz Raniluga bude dobro). Ni na onog što sedi u kosovskoj vladi i ćuti. Laje na onog koji je protiv Tačija. Fenomenalno!