Živeli odnosi

Predsednik naše države Boris Tadić, koji se založio za odlaganje eventualne kontratužbe protiv Hrvatske za genocid, obrazložio je tu svoju inicijativu sledećim rečima:

– Imamo još vremena da razmislimo o potencijalnoj kontratužbi Hrvatske, ali generalni princip koji imam jeste da bi bilo dobro da ni Hrvatska nije pokrenula tužbu protiv Srbije i da Srbija ne mora da odgovara kontratužbom, već da se pitanja građanskih prava i prava hrvatskih i srpskih građana rešavaju u procesima koji nemaju duboke implikacije za naše međudržavne i međunacionalne odnose. Nadam se da možemo da poboljšamo odnose sa Hrvatskom. Možda i možemo da izbegnemo ovakve solucije.

S obzirom na to da je Tadić neprikosnoveni lider i autoritet one političke opcije koja važi za najpragmatičniju u Srbiji, privlačno bi sada bilo proglasiti njegovo možda iskreno, ali sasvim nerealno i nepraktično stanovište kako bi "bilo dobro da ni Hrvatska nije pokrenula tužbu" za presedan. Međutim, ovo nije nikakav presedan, jer Boris Tadić sigurno nije prvi Srbin koji na ovaj način razmišlja o sukobima koje naš narod vodi sa Hrvatima. Vrlo je verovatno da su od 1941. do 1945. godine mnogi Srbi iz Hrvatske bili spremni da slede isti princip, odnosno, da su i oni smatrali da bi bilo dobro da Hrvatska nije započela genocid nad srpskim stanovništvom. Ali, taj princip nije im bio ni od kakve pomoći jednom kad bi se našli u Jasenovcu, Staroj Gradiški ili nekom od ostalih ustaških logora širom NDH, za koje još niko nije pravno odgovarao, iako je od tih zločina, najstrašnijih u istoriji ovih prostora, prošlo više od 60 godina. Jednom kad su pokrenuta masovna pogubljenja i mučenja, tadašnji Srbi u Hrvatskoj koji su, bezmalo svi, za vreme Drugog svetskog rata ostali bez svog života ili bez nekog od članova porodice, više nisu mogli da maštaju o navedenom principu.

Sasvim je moguće da su 1991. godine mnogi Srbi iz Zagreba, Splita, Zadra, Šibenika, Osijeka i drugih hrvatskih gradova takođe zastupali princip po kojem bi bilo dobro da hrvatska država nije vodila snažnu antisrpsku kampanju, zbog koje im je dalji boravak u tim sredinama postao nezamisliv. Ali, medijska mašinerija Franje Tuđmana nije imala milosti, bez ikakve zadrške je satanizovala tamošnje Srbe i pozivala na njihovo linčovanje, tako da ogroman broj Srba iz hrvatskih gradova nije imao izbora i nije mogao da ostane veran principu, već je morao bekstvom da spasava živu glavu. Bilo ih je i koji nisu na vreme pobegli, poput zagrebačke porodice Zec.

Realno je pretpostaviti da je avgusta 1995. godine većinsko stanovništvo Kninske krajine mislilo da bi bilo dobro da hrvatska vojska nije bombardovala civilne objekte prilikom napada na Knin i okolinu. I tada se, ipak, ispostavilo da je taj princip u priličnom nesaglasju sa realnošću, što su Srbi, masovno izbegli pred krvnicima Ante Gotovine, vrlo plastično uvideli dok je hrvatska avijacija bombardovala njihove izgnaničke kolone. Od istog principa od tada se opraštaju svaki put kada podnesu zahtev za povraćaj imovine, njihove sopstvene imovine, koju su posedovali do "Oluje" i "Bljeska", a za koju niko pod milim Bogom ne pokazuje ni najmanju želju da im vrati.

Boris Tadić nikako nije prvi Srbin sa takvim principom u pogledu Hrvatske i Hrvata. Ali je jedan od malobrojnih koji na njega ne bi smeli da imaju pravo. Običan čovek može da bude naivan i veruje u svet u kojem je moguće poništiti, zaboraviti ili ignorisati svu krv koja je prolivena u srpsko-hrvatskim odnosima. Takva zabluda će, skoro sigurno, mnogo koštati njega i njegovu porodicu, ali barem neće uticati na druge. Nasuprot tome, predsednik Srbije i ostali zvaničnici države srpskog naroda nemaju pravo na takve zablude, zato što su u njihovom slučaju preskupe. Poveruju li oni u bajkovite mogućnosti tipa "bilo bi dobro da Hrvati nisu uradili to što su uradili", posledice će snositi zemlja koju predstavljaju i narod koji ih je izabrao.

Jedan deo ovdašnje intelektualne i kulturne "elite" smatra da ćemo upravo pokretanjem kontratužbe izazvati pogubne posledice, jer ćemo time pogoršati odnose sa Hrvatskom (sa čim je, unekoliko, saglasna i Tadićeva izjava). Najavljena kontratužba time dobija i fenomenološki značaj, koji bi bilo šteta da ne iskoristi: hajde već jednom da vidimo šta će se desiti ako država koja svake godine proslavlja progon stotina hiljada naših sunarodnika, koja na razne načine veliča ili umanjuje (što se svodi na isto) monstruozan pokolj naših sunarodnika od pre pola veka, koja svesrdno i vrlo aktivno pomaže otimanje jednog dela naše teritorije, koja svakojakim metodama sprečava prodor srpskog kapitala na svoje tržište – zaoštri svoj stav prema nama! Da doživimo već jednom i pogoršane odnose Srbije sa Hrvatskom. Možda su bolji od ovih bliskih, korektnih i prijateljskih.