Зашто се суспендује Народна скупштина, а народни посланици спречавају да обављају своју контролну функцију?

Слободне Новине – Поштовање Устава у Републици Србији, као и у свакој другој демократској држави, не би смело да буде слобода избора већ обавеза свих грађана и посебно носилаца највиших државних функција!

Сећајући се речи мог почившег проф. др Радомира Ђуровића („Само је прво грешка, све остало су логичне последице те прве грешке“!), после већег броја телефонских позива на које у Народној скупштини нико није одговарао, у преподневу већ најављених припрема за вечерње проглашење ванредног стања, одлучио сам да слањем имејла средствима информисања и у 12.18 и 12.19 часова 15. марта текуће године упутим питања председници и генералном секретару Скупштине:

„Зашто се суспендује Народна скупштина?“; „Зашто би некоме сметало да Народна скупштина у време ванредног стања буде у сталном заседању?“ и „Зашто председник Републике хоће потписима председника Владе и председника Народне скупштине да уведе ванредно стање, када то може да уради и још увек надлежни састав народних посланика у Народној скупштини?“ ‒ што је у складу са одредбама члана 200 Устава РС.

У наставку поруке посебно сам истакао: „То што су претходно забранили окупљање у затвореном простору за више од сто људи може се превазићи поделом маски народним посланицима на улазу у Скупштину или тестирањем свих народних посланика на коронавирус пре уласка у Народну скупштину!“

Уместо узалудног барем административно куртоазног одговора на питања народног посланика и сазивања ванредне седнице Народне скупштине, сачекао сам једносменско (осмочасовно) за 20 часова на РТС 1 најављено „Јавно обраћање председника Републике“ и његово саопштење, у присуству председница Народне скупштине и Владе Србије, да се уводи „ванредно стање“.

Не оспоравајући да је још знатно раније требало због пандемије коронавируса прогласити „ванредну ситуацију“ и благовремено предузети већ закаснеле одговарајуће мере, неспорно је:

1) Да је председница свесно избегла да сазове ванредну седницу Народне скупштине и да се расправља и одлучи о (не)увођењу ванредног стања?

2) Да је по Уставу надлежна Народна скупштина „заобиђена“ у разматрању (недостављеног) предлога Владе Србије за увођење ванредног стања!

3) Да је Народна скупштина онемогућена да буде „у сталном заседању“, доноси одлуку о продужетку или прекиду ванредног стања и да врши своју контролну улогу док траје ванредно стање?

Посебно је политички неприхватљиво понашање председнице као „прве међу једнакима“ да игнорише права и обавезе највише законодавне институције којом и председава, а и да омаловажи све своје колеге народне посланике?! Такође, политички и законски је несхватљиво и понашање председника Републике и председнице Владе Србије, који су де јуре и де фацто „заобишли“ Народну скупштину у проглашењу ванредног стања и обављању њених надлежности у време ванредног стања ‒ имајући у виду чињеницу да сва три председника припадају садашњем сазиву скупштинске већине која иначе беспоговорно извршава све налоге председника Републике.

Једина „срећа“ у игнорисању прва четири става члана 200 Устава РС јесте што de facto није извршен „државни удар“ ‒ јер су сви носиоци највиших државних функција и даље на својим положајима!

Следећи досадашњу хронологију догађаја, може се очекивати да садашњем сазиву неће бити омогућено да одлучује ни о прекиду ванредног стања нити извештају и оцени мера предузетих у том периоду, док ће се наредни сазив Народне скупштине прогласити ненадлежним за радње пре избора и полагања заклетве будућих народних посланика.

(Слободне новине)