Зашто председник државе мора преко медија да најављује председнику владе да треба да разговарају о Косову и ЕУ

„Нешто је мутно у држави Данској“, прозборио је, отприлике, Шекспиров Хамлет. Mutatis mutandis, то је примјењиво и на садашњу Србију након Николићеве изјаве коју цитирамо in extenso из медија:

"Апсолутно знам да ћемо се наћи пред избором: или Косово или Европа. Брисел ће нас суочити са признавањем Косова и на то морамо да будемо спремни. О томе што пре треба да постигнемо национални консензус и време је да о томе разговарам са премијером (Александром) Вучићем", рекао је Николић.

Томислав Николић је рекао да не би више учествовао у власти која би признала независност Косова и која би мерила да ли ћемо више евра добити ако га се одрекнемо.

На питање да ли очекује да би Влада Србије у том случају кренула за њим, Николић је рекао да не мора да пође за њима, али да очекује да би пошла за својим уставом, интересима, расположењем грађана, чашћу и моралом.”

Анализа садржаја овог текста доводи нас до занимљивих резултата.

- Да ће Европска унија то тражити, то је сваком просјечно интелигентном човјеку јасно. Али када то каже предсједник државе, онда то има посебно значење. Посебну тежину овој изјави даје почетак реченице: „Апсолутно знам…“. Извјесно је да је предсједник стопостотно обавијештен да је то управо тако јер, иначе, не би с тим истрчавао пред јавност. Очито је да су медији затајили да га питају, одакле он то „апсолутно зна“!

- Друга ствар је, такођер, више него занимљива. Николић и Вучић су изузетно блиски сурадници барем двије деценије. Као такви, зашто један предсједник државе мора, ПРЕКО МЕДИЈА, најављивати свом предсједнику владе да би требало да разговарају о тако круцијалном питању? Зар се нису могли састати у миру и ту ствар претходно расправити?

- Али ако то нису урадили, него им треба посредништво медија, онда је закључак прилично незгодан: у нечему се, очито, не слажу. Једнако је незгодан, ако су то већ урадили.

- Ствар је нејасна и са наставком изјаве. Николић тврди да не би учествовао у таквој власти која би дефинитивно издала Космет, за шаку еура. Али ако би то влада урадила, како би га могла слиједити, побијајући своју претходну одлуку?

- На ово се надовезује изјава министра вањских послова: „ЕУ никада, СЛУЖБЕНО, није затражила да се призна Република Косова“. Наравно да није. Ствари се увијек, прво, неслужбено ријеше, па се онда службено обзнане. Ако томе додамо изјаву предсједника да он „апсолутно зна“ да ће се тражити признање самопрокламиране државе на териториј Србије, онда је у извјесној мјери вјеројатно да је ЕУ већ то наговијестила србијанским лидерима.

У овим тешким временима када је Космет под страном окупацијом, када су економија и социјала у тешком стању и када је Јужни ток, како сада ствари стоје, тек неостварена илузија, Србији је потребно јединство политичког врха, а не недоумице истог у вези њене геостратегије и геополитике. Народ је дао мандат политичком врху да га јасно води, а не да га збуњује.

И да завршимо са Хамлетом:

„Бити или не бити – питање је сад:

Да ли је људског духа достојније

Трпјети праћке и стријеле судбине насилне,

Или оружје дићи на море мука

И отпором их све заувијек окончати?

Одговор је јасан. Треба се, метафорички речено, “дићи на оружје” и, уз помоћ пријатеља, окончати двије деценије демонизације, бомбардирања, уцјена, отимања територија и понижавања. Другим ријечима, ако желимо истинску помоћ, пријатељима треба јасно рећи, показати и доказати да су пријатељи, а са онима другима треба престати, да се благо изразимо, кокетирати. И Србија ће оживјети.