Zamislimo obrnuti slučaj

Ono što se nikako ne toleriše i mnogo rigoroznije kažnjava po pravilima FIFA i UEFA jeste bilo kakve mešanje politike u sport, pogotovo na sportskim manifestacijama. Kazne u tim slučajveima mogu biti i isključivanje kluba iz međunarodnih takmičenja, odnosno, ukoliko se radi o reprezentaciji, iz kvalifikacija za svetsko/evropsko prvenstvo. 

Međutim, nikome u „Hrvatskom nogometnom savezu“ (HNS) ne samo da ne pada na pamet da na bilo koji način kazne Zadar zbog ovog gesta, već, šta više, komesar za za takmičenje HNS Josip Brezni (koji bi trebalo da pokrene istragu povodom događaja) ponosno najavljuje da će u sledećem kolu svi „nogometni“ klubovi prve lige učiniti istu stvar![4] Ipak, ovaj tekst nisam počeo da pišem da bi se bavio pitanjem  gde je granica hrvatskog šovinizma, nerealnosti i neobjektivnosti i da li ona uopšte postoji, već da ušta bi se desilo da su igrači nekog srpskog kluba obukli majice sa likom generala Mladića. Jer taj dijametralno suprotan odnos prema naciji u Srbiji i Hrvatskoj najbolje dolazi do izražaja upravo u ovakvim situacijama.

Zabrana daljeg takmičenja za klub bi svakako bila prvi i neminovni korak FSS-a, dok bi glavni deo ostao tužilaštvu. Tomo Zorić, Bruno Vekarić i V Vukčević histerišu i prave rusvaj na gotovo svim televizijama. Homen najavljuje jezivu reakciju države, koju Dačić i demonstrira.ekspeditivnim hapšenjem jedanestorice prvotimaca.

Brankica Stanković pravi emisiju „o političkoj pozadini nošenja majica sa likom Ratka Mladića“, a B92 i Blic naravno ne ispuštaju iz čeljusti ovako dobru temu, kao pokazatelj nabujalog srpskog nacionalizma. Naravno ni stav javnosti ne bi bio daleko od ovoga, i komentari tipa: „sramote me je što sam Srbin“ prekriveni gomilom „lajkova“ i „pluseva“ haraju internet stranicama.

Dolazimo i do onog najvažnijeg. Jelko Kacin najavljuje da je ovo definitvni kraj svih „evrointeracija“ Srbije i da bi eventualno jednia slamka spasa bila kad bi se Srbija momentalno, pored Kosova, odrekla i svojih hegemonističkih pretenzija prema Sandžaku i Vojvodini. To je ujedno i stav Evropskog parlamenta, dopunjen sa „sočnim“ amadnanima Urlike Lunaček i samog Kacina.

I na kraju, ostale su još samo presude počiniocima. Nezavisno, nekorumpirano i suvereno sudstvo, koje uopšte ne podleže medijskim i političkim pritiscima, odlučilo je da ovo delo širenja rasne, verske i nacionalne mržnje i netrpeljivosti kazni ukupnom kaznom od 440 godina (svakom po 40, jer su smrtne kazne, nažalost, ukinute). Dok je Tomo Zorić zadovoljan presudom, izveštač B92 ispred Palate Pravde se ipak pita, da li su ove kazne dovoljne da spreu ljagu i povrate ugledn posrnuloj državi Srbiji ogrezloj u nacionalizmu i šovinizmu.

Dakle, to je Srbija danas.