„Veličanstveni“ Saša Čordić

 „Blicova lista 20 veličanstvenih upravo svedoči o tome da su znanje, etika i moralni kvaliteti iznad svih povremeno prihvaćenih vrednosti. Ovom listom hteli smo da iskažemo poštovanje prema onima koje smo prepoznali kao posebne u 2010. godini. Čitaocima želimo da krenu stopama naših izabranika, a veličanstvenima da budu ponosni na sebe“.

Uz ovakav uvod, u dnevnom listu „Blic“ objavljena je lista „20 veličanstvenih“, osoba „na čije postupke smo svi ponosni“, i koje predstavljaju neku vrstu izuzetka u metežu ružnih i onespokojavajućih događaja kojima je obilovala 2010. godina.[1] Na ovoj listi, pored Viktora Troickog, Nemanje Vidića, Dika Martija, nekolicine mladih naučnika i talenata, svoje mesto je pronašao i policajac Saša Čodrić. Na prvi pogled, ništa čudno. I ranije su policajci često i s razlogom nagrađivani i pohvaljivani za razne podvige. Međutim, razlog za stavljanje ovog policajca na ovu listu nije nikakva hrabra akcija, hapšenje ozbiljnog kriminalca, sprečavanje samoubistva ili spašavanje deteta iz nabujale reke uz rizikovanje sopstvenog života ili nešto slično. Ne, ovoga puta, policajčev doprinos nije se sastojao u njegovom delu, nego u njegovoj reči. Nekoliko Čordićevih izgovorenih rečenica očigledno su „znanjem, etikom i moralnim kvalitetima“ toliko oduševile gotovo sve domaće političare i medije, a u prvom redu B92 i Blic, da je njihov autor preko noći postao „model na koji svi treba da se ugledamo“ i stao rame uz rame sa, ni više ni manje, jednim Dikom Martijem.

A sad, da vidimo koji je to gest i koje su to reči zbog kojih je Čordić zaslužio epitet „veličanstveni“ i našao se u društvu u kojem ni po čemu ne pripada.[2] Da podsetimo, reč je o protestima povodom održavanja gej-parade 10. oktobra i sukobu na beogradskim ulicama između policije i demonstranata. Sukob je – kao i sama parada – bio glup i nepotreban, povređenih je bilo na obe strane, a stradali su i neki izlozi. Ali šta je tu Čordićeva zasluga? Samo to što je njegov „podvig“ zabeležen i na traci, odnosno ovekovečen na Ju-tjubu. U jedanestoj sekundi snimka, okačenog na Ju-jtub, počinje Čordićev repertoar upućen povređenom čoveku koji sedi na ulici (pa sve neka je on i prestupnik“ i „huligan“)  i koji traži pomoć od „organa javnog reda“, jer nije u stanju da ustane: “Beži bre. Beži, boli me k.... šta te boli. Marš bre u k.... Mrš odavde. Moj Beograd si došao da lomiš. J... li vam mamu, svima, da vam j... Mrš, bre, u p... materinu.“

Nakon ovog „junačkog“ dela Čordić je postao heroj dana, ministar policije Ivica Dačić susreo se sa njim i uručio mu je simbolične poklone, a od Aleksandra Antića, predsednika skupštine grada, dobio je majicu sa natpisom „Zato što volim Beograd“. Da bi, evo, sada stigao i u Blicovu listu dvadest („veličanstvenih“) ličnosti koje su obeležile 2010. godinu.  Naravno, u „Blic(krig)ovom“ propratnom tekstu je cela ova lavina psovki i uvreda, svedena na jedno pristojno i politički korektno: „Beži, bre! Moj Beograd si došao da lomiš“.

 Jasno je da u Srbiji ima mnogo važnijih stvari od ovoga. Ali verovatno ništa kao ova epizoda sa Čordićem ne pokazuje tako ubedljivo i tako jasno gebelsovsku prirodu „reformskih“ medija i javnosti u postpetooktobarskoj Srbiji. Zamislite samo šta bi se dogodilo da je situacija bila obrnuta i da je Čordić bio policajac u Miloševićevoj Srbiji, ili, na primer, Belorusiji?!

 No, te vrste licemerja i dvostrukih standarda smo se već nagledali. Posebna priča je, pak, sama ova rečenica „Moj Beograd si došao da lomiš“, čija je svrha bila da buđenjem najnižih malograđanskih i lokalpatriotskih strasti kod ljudi gnev izazove prema demonstrantima i skrene pažnju sa samog protesta i njegovog povoda.

Dakle, šta zapravo kod ljudi pobuđuje ovaj „genijalni“ slogan i zašto je stekao kultni status u drugosrbijanskim krugovima? Da li to znači da ovaj policajac ne bi imao ništa protiv da je dotični „rušio“ neki drugi grad u Srbiji? Ili da mu „rušenje“ ne bi smetalo, da on slučajno nije bio iz Beograda? (Kao što, uzgred rečeno, većina pripadnika policije koja je tog dana štitila učesnike parade i nije bila iz Beograda.) Da li je on pripadnik ministarstva unutrašnjih poslova Srbije ili pripadnik „oružanih snaga Beograda“? Ova, u osnovi fašistička netrpeljivost prema stanovnicima drugih mesta u Srbiji („ne-Beograđanima“), koju su mediji hteli da izazovu kod građana prestonice, dodatno je podgrevana podatkom da „šezdeset odsto uhapšenih izgrednika dolazi iz unutrašnjosti“, iako je više nego jasno – mada naravno ne mnogo bitno – da je i najmanje šezdeset odsto policajaca takođe došlo iz „unutrašnjosti“. Jasno je šta se u ovom kontekstu podrazumeva pod terminom „unutrašnjost“ i koju to konotaciju ima.

Dakle, da rezimiramo: “Huligani i divljaci iz „daleke i neprijateljske unutrašnjosti“, sa svojim primitivnim i zaostalim anti-gej stavovima, došli su da „ruše i razbijaju“ naš fini i pristojni („gej-frendli“) Beograd, i destabilizuju njegovu demokrasku vlast. (A za sve tu su, podrazumeva se, krivi Miloševićevo nasleđe, SANU, Koštunica i mračnjaci iz NSFM.) Ali je zahvaljujući odvažnim, civilizovanim i pristojnim mladim ljudima poput policajca Saše Čordića ovaj gnusni poduhvat onemogućen i sprečen. Zato mu večna slava i hvala.

Jedino nam nije jasno zašto je ovo laskavo priznanje „Blica“ zaobišlo same, ništa manje „veličanstvene“, organizatore i učesnike gej-parade i molimo da ta nepravda bude što pre ispravljena u nekoj narednoj veličanstvenoj top listi.