Vaskrs 1945. i Dan Pobede 2020. - da li je svetu potrebna nova Jalta?

Pre 75 godina, 1945, Vaskrs je bio na Dan Svetog velikomučenika Georgija Pobedonosca, pokrovitelja ruske vojske –Đurđevdan, 6. maja. Već na veliki četvrtak, u Berlinu je bilo tiho – i poslednje nacističke jedinice obustavile su otpor i predale se ruskoj armiji kojom je komandovao maršal Georgij Žukov, koji je oslobađajući Rusiju i Evropu, sa sobom nosio Kazansku ikonu Presvete Bogorodice, onu istu koja je po Staljinovom naređenju krajem 1941. tri puta obletela Moskvu i spasla je od nemačke ofanzive.

Kći maršala Žukova, Marija, zapisala je i ovo: „Otac je bio po rođenju i vaspitanju, po svom doživljavanju sveta, pravoslavni čovek, kao što su pravoslavni bili i njegovi vojnici, koji su, zajedno sa njim, pred bitke govorili: „Nu, s Bogom!“. Tim rečima ga je blagoslovila i njegova majka, kada ga je ispraćala iz sela u Moskvu...“

Rat je za Rusiju počeo 22. juna, na Dan svih Svetih prosijavših na Zemlji Ruskoj, a Pobedu su doneli Vaskrs i Sveti Georgije. Zastava SSSR zavijorila se nad Rajhstagom 30. aprila. Istog dana Hitler je izvršio samoubistvo. A u noći sa 8. na 9. maj njegovi komandanti su pred Žukovom potpisali Akt o bezuslovnoj kapitulaciji.

Nekoliko dana ranije, 25. aprila, na reci Elbi, radosno su se sreli i zagrlili vojnici dve armije, čije je savezništvo opredelilo konačan ishod Drugog svetskog rata – SSSR i SAD. Tim povodom, ove godine Putin i Tramp su objavili Zajedničku izjavu, podsećajući svet da je to bila «kulminacija kolosalnih napora mnogih zemalja i naroda, koji su se ujedinili u okvirima Deklaracije Ujedinjenih Nacija iz 1942. godine».

««Duh Elbe», naglašavaju Putin i Tramp, primer je kako naše zemlje mogu da odlože u stranu protivrečnosti i da izgrade poverenje i sarađuju u ime zajedničkog cilja. Pružajući danas otpor najozbiljnijim izazovima XXI veka, mi odajemo priznanje vrlinama i hrabrosti svih onih koji su se zajedno borili za pobedu nad fašizmom. Njihov herojski podvig neće nikada biti zaboravljen.»

Velika Pobeda nad fašizmom stvorila je savremeni svet i sva njegova pravna, politička i moralna dostignuća. Oblikovao se taj svet i kroz Ujedinjene Nacije, ali u prvom redu kroz sastanke «velike trojke»: Staljina, Ruzvelta i Čerčila.

Šta je tome prethodilo? Prvo, nastanak fašizma, kao najcrnje stranice svetske istorije i zapadnog kapitalizma, koji ne bi bio moguć bez aktivne uloge vodećih anglosaksonskih bankara i industrijalaca. Drugo, ogromne žrtve i ogromne pobede pravoslavne Rusije. Tek tada je došlo do potpune istorijske polarizacije na «saveznike» - sile dobra i «osovinu» - sile zla. Ruzvelt se u početku dvoumio da li da SAD stanu na stranu Nemačke ili SSSR-a. Ali, kada je doneo odluku, nije od nje odstupao, sve do svoje smrti. Čerčil je pak, sve vreme igrao dvostruku igru, planirajući, i posle pada Berlina, otpočinjanje novog rata protiv Rusije, sa osloncem na ostatke Hitlerovih divizija i američko nuklearno oružje.

Danas je svet poprište sveopšteg hibridnog rata i sistemske krize neoliberalnog globalizma, u kojoj mnogima na planeti prete glad, bolesti i smrt, iako je naučno-tehnološki napredak takav da bi svih osam milijardi ljudi mogli da žive u blagostanju. Od dobrobiti čovečanstva, nekima je opet važnija sopstvena vlast, moć i bogatstvo. I to je trenutak da se najveći i najmoćniji ponovo okupe i daju onakve smernice za budućnost čovečanstva, kakve ljudi od njih očekuju.

Do toga, naizgled nije daleko. Bolji svet aktivno zagovaraju Rusija i Kina, koje su prvi put u istoriji i vojno-politički i ekonomski moćnije od anglosaksonskog, evroatlantskog Zapada. A svetski dil u cilju sveopštog ekonomskog prosperiteta, zagovara i sadašnji američki predsednik. Svetu je baš potrebna «nova Jalta», sa novim učesnicima – Putinom, Sijem i Trampom, kao što predlaže ruski profesor Igor Panarin. I možda baš – u Beogradu. Siguran sam da bi Srbija to volela.

Aktuelna globalna bitka vodi se protiv jednog virusa i onih koji bi da ga zloupotrebe. Da će «sile zla» tu bitku izgubiti, već se vidi, između ostalog i po tome, što se i autorstva, pa i saučesništva, svi odriču.

A i po tome što će Moskva ipak obeležiti Dan Velike Pobede 9. maja. Paradom vazduhoplovno-kosmičkih snaga i velikim prazničnim vatrometom. «Besmrtni puk» i «Put sećanja» 9. maja će napuniti Internet.

I u ovom Danu Pobede će, sve dostojnije poslednjih godina, učestvovati Srbija. Uskoro će u Beogradu, u saradnji sa Rusijom, biti osnovan Institut za očuvanje istorijskog sećanja.

Prava Srbija zna da je čuvanje i neprikosnovenost istine o Danu Pobede i njegovom ljudskom, moralnom i duhovnom trijumfu, u koji je i sama ugradila ogroman broj žrtava – putokaz i barometar o tome ima li čovečanstvo budućnost. To je i jedina garancija opstanka same Srbije.

Jer u Veliku Pobedu 20. veka, najveću pobedu u istoriji čovečanstva, sliveni su i oslobođenje Balkana 1912. (u čast kojeg je nastao najčuveniji ruski vojni marš «Slavjanka» koji se čuje na svakoj Paradi Pobede), i Golgota i Vaskrs Srbije 1914-1918, i ustaški genocid, dva antifašistička pokreta i narodno-oslobodilački rat 1941-1945, i otpor razbijanju Istorijske Srbije i NATO agresiji 1991-1999. I pokušaj ulaska u Savez Rusije i Belorusije 1999. I Deklaracija o strateškom partnerstvu sa Ruskom Federacijom 2013. I sporazum o slobodnoj trgovini sa Evroazijskim Ekonomskim Savezom. I naše buduće oslobođenje i ujedinjenje.

Pokušaji «sila zla» na raznim mestima po Evropi da dovedu u pitanje Veliku Pobedu, izjednače «fašizam i komunizam», poruše spomenike sovjetskim oslobodiocima – sramni su, podli i osuđeni na propast.

Za nas u Srbiji, istina o Velikoj Pobedi u koju smo ugrađivali žrtve tokom čitavog 20. veka, spomenici i grobovi oslobodilaca su – sveta mesta.

I zato se pridružujem predlogu proslavljenog komandanta odbrane Košara, pukovnika Ljubinka Đurkovića, da se, kao što je to učinjeno na centralnom memorijalu na Poklonoj Gori u Moskvi, i na Groblju oslobodilaca Beograda, gde zajedno počiva najviše srpske i ruske braće, podigne pravoslavni hram.