Православна цивилизација и наше време - да не заборавимо где нам је место

Бог је Логос, смисао. Пре свега смисао живота – човека уопште и сваког од нас коме је стало до смисла, дакле који верује; затим свих људи, односно људске заједнице; и на крају живота уопште. Он је и смисао мироздања, васељене, кроз коју, стваралачким даром од Бога, саучествујемо у проношењу смисла, и у заједници са Богом, творимо њену самосвест.

Вера је и најпоузданији и најбољи начин да се формулишу, шире и чувају општељудске (цивилизацијске) вредности и морални принципи.

Вера је и иманентна потреба људске личности.

Може се веровати у различите, ефемерне и неконзистентне ствари. Али, онда нам измиче смисао, а ни опстанак нам није сигуран. И смисао спознајемо и свој опстанак сигурно и трајно штитимо једино вером у Бога.

Вера у Бога не противречи науци и стваралаштву. Напротив, она их чини ефикаснијим, кориснијим и праведнијим.

Добро и зло су, од Адама, специфичност човековог постојања и духа. Животињски свет успешно опстаје и без ових појмова. Бића која немају разума увек делују у складу са опстанком врсте. Једино човек, и за најтривијалније поступке, мора да донесе свесну одлуку. Он може да погреши, да буде зао и да сам угрози свој опстанак и опстанак људске врсте. Вера га штити од греха, зла и самоуништења.

Вера у Бога подразумева и покоравање Божјем Закону.

Божји Закон је највиши и најопштији закон. Закони природе су, по природи ствари, у сагласности са Божјим Законом.

Мојсије је примио Закон у облику 10 заповести, којима су забрањена, односно ограничена сва човекова понашања која воде греху и злу.

Показало се да одредбе Закона, формулисане као негативни програм, нису довољне. Човеков пад се наставио и зло је запретило да овлада човечанством и уништи га.

Хришћанска вера постаје вера у Свето Тројство и указује на пут спасења.

Наш Спаситељ, Исус Христос, Син Божији, чија појава међу људима доказује безграничну доброту и љубав Божију према људима – својој деци, и спремност да учини све за њихово спасење и садејство са Богом у ширењу стваралаштва и смисла, својом двоструком природом, својим учењем, својим примером и својом жртвом, крунисаном Васкрсењем доноси позитивни програм – пут Спасења, најсавршенији и најмоћнији путоказ за човека и човечанство.

Свети Дух надахњује пророке и светитеље, најдостојније међу нама, који су већ у земаљском животу обезбедили Царство Небеско. А надахњује и све нас, када у молитви, литургији и Светим Тајнама, општимо са Богом.

Срж учења и позитивног програма Исуса Христа садржана је у једном појму – љубави и две нераздвојне заповести које нас упућују на безграничну, свестрану и потпуну љубав према Богу – Логосу и идеалу добра и љубав према ближњему као предуслов опстанка, стваралаштва и спасења.

Хришћанска љубав подразумева и жртву.

Стваралаштво је колективни чин, и без љубави, што значи и без солидарности, милосрђа и друштвене правде, оно не може бити потпуно и победничко, односно не може обезбедити опстанак и спасење.

Појава и учење Исуса Христа је највећи духовни искорак у историји човечанства, а хришћанска вера је највећа, односно једина стварна духовна револуција свих времена.

Христово учење и хришћанска вера подразумевају превласт духовног над материјалним и искључују поредак покретан себичним материјалним циљевима.

Овакво учење је доживело тровековни најсуровији прогон у иначе религијски толерантној Римској империји, али се упркос томе неодољиво ширило.

Носиоци зла и предаторства, похлепни моћници, ради очувања свеоје моћи и власти над људима, почели су одмах да стварају опозицију – систем јавних и тајних организација и јеретичких учења, како би уништили хришћанство или бар онемогућили његов тријумф.

Та опозиција је веома моћна и делује до данас. Услед тога, у свету у коме делује православно хришћанство видимо обрисе богонадахнуте стваралачке цивилизације и насупрот њој – претњу предаторске западне антицивилизације.

На обе стране су људи, и имају много заједничког, али имају и дубоке духовне, психолошке и моралне разлике, које су логична последица многовековног различитог васпитања и традиција.

Стваралачку цивилизацију – демиургију, карактеришу љубав, сарадња, искреност, саборност и стваралаштво.

Предаторску западну антицивилизацију карактеришу лукавост, мржња, насиље, сукоби,  грамзивост, конкуренција, конфронтација, хипокризија, индивидуализам и предаторство.

Данас је човечанство бројније него икад, али је технолошки напредак створио предуслове да нико не гладује, да сви имају пристојне услове живота, образовања и лечења, али и да планска привреда буде ефикаснија од тржишне. Ипак, многи на свету гладују и страдају у мукама, а планске привреде готово да и нема, јер предатори у очувању неправди и сукоба виде једину шансу да наставе своје владање светом.

Људска стваралачка достигнућа настала на Западу примењују се код нас искрено и у доброј вери, док им Запад одмах ствара зло наличје, односно могућност злоупотребе.

Наша друштвена организација је инклузивна, непартијска (уз усклађивање ставова кроз дијалог) и интегративна (стваралачки циљеви и морални принципи надилазе све врсте подела).

Њихова, болесна друштвена организација се темељи на римском принципу „подели па владај“ (који је за темељни јавно прокламовао тек и баш Јулијан Апостат), тајним организацијама и тајним службама којима стварају и продубљују поделе, такмичење, конфронтацију и рат на свим нивоима – од појединаца и малих друштвених група и предузећа, преко политичких партија, идеолошких и религијских заједница, друштвених организација и идеолошких и религијских група, до етничких група, нација, држава и њихових савеза.

Они хоће да нас савладају, потчине и униште на свој предаторски, конфронтациони начин, а ми хоћемо да обезбедимо превагу стваралачке цивилизације без конфронтације и путем сарадње. Наравно, уз јачање моћи којом ћемо одолети њиховим агресивним нападима ако их још буде, и „довести их к познанију права“.

У свету се већ види да стваралачка цивилизација мора однети превагу. Наше је да не губимо веру и не заборављамо где нам је место.