„Vakcinalna obaveza“ u ustavnom bezizlazu

Iako nisam „antivakser“ (ne znam ni koji je to tačno soj ljudi) usudiću se da u vreme još neprolazeće opasnosti od zarazne bolesti KOVID-19 (virus SARS-CoV-2) napišem nešto kritički o, moguće predstojećoj, obavezi vakcinisanja. Nekako su i početak i (budući) kraj epidemije povezani sa dilemom vakcinacije, uz druge važne teme: preciznu statistiku o obolelim i preminulim, preventivne i represivne mere „borbe“ odnosno ograničenja ljudskih prava, pregalaštvo „medicinskog osoblja“ u „žarištima“, a bogme tu je i vizija kako „struke“ tako i „politike“.

Prvo smo strahovali da li će se i kada stvoriti efikasna i po zdravlje blagotvorna vakcina, pa hoćemo li je uspeti kupiti, a potom su sa otpočetom imunizacijom (vakcinisanjem) ostajala pitanja: koliko građana mora da se vakciniše (nazvaše to imunitet „krda“ ili „stada“), kojeg uzrasta, sa koliko doza čije vakcine a, posebno, može li se narediti, iliti zakonom uvesti, vakcinalna obaveza? Ne moralna – neobavezujuća, nego ona prava – pravna.

Ovo novo zakonsko rešenje unapred je obrazložio Ustavni sud, parafraziramo: kovid vakcinacija se preduzima sa ciljem ostvarenja najvećeg mogućeg nivoa očuvanja zdravlja građana i iskorenjivanja te zarazne bolesti

U javnosti se navodi da, eto, za obaveznu vakcinaciju osnov već postoji u nedavnoj presudi Evropskog suda u Strazburgu (Vavřička v. Czech R). Taj sud je odlučio da obavezna vakcinacija dece od određenih (10) bolesti nije protivna Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima (ne krši privatan ni porodični život) a time, praktično, ne bi bila protivna ni ustavima (svih) evropskih država. Evropski sud je naveo da takva dužnost ne krši ljudska prava jer se ona ne ostvaruju u nekakvom „egzistencijalnom vakuumu“, već u uređenom društvu. Drugim rečima, stvoren je, ne baš savršen ali kakav-takav, pravni osnov da države uvedu zakonsku obavezu vakcinisanja od pobrojanih bolesti, među njima i protiv korona virusa, i to tako što će na to obavezati sve građane.

U prilog ovakve mogućnosti u Srbiji, ide i nešto ranije rešenje Ustavnog suda (IUz-48/2016) koji je odbacio inicijative, ali ulazeći u srž problema, koje tvrde da su neke odredbe „Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti“ o imunizaciji  i kažnjavanju protivne Ustavu i međunarodnom pravu. Ustavni sud drži da obaveznost imunizacije protiv određenih bolesti utvrđenih zakonom nije u suprotnosti sa Ustavom. To znači da ono što je Zakonom već uvedeno kao „vanredna vakcinacija“ koju može da naredi ministar (čl. 5/1/5, 33 i 52)  za bolesti među kojima je i KOVID-19 nije protivno Ustavu (dok se ne dokaže suprotno). Ovo novo zakonsko rešenje unapred je obrazložio Ustavni sud, parafraziramo: kovid vakcinacija se preduzima sa ciljem ostvarenja najvećeg mogućeg nivoa očuvanja zdravlja građana i iskorenjivanja te zarazne bolesti.

Ali „politika“ i „struka“ još ne uvode vakcinalnu dužnost, a naravno ni prinudnu vakcinaciju kao najrigidnije rešenje. Što se prinudne vakcinacije tiče stvari su po Ustavu jasne ˗ prvo bi se morale promeniti ustavne odredbe o „nepovredivosti fizičkog i psihičkog integriteta“ (čl. 25/1) i o neprikosnovenosti ljudskog dostojanstva (čl. 23/1) pa bi se tek tada mogao uvesti nevoljni atak na telo (makar to bila tanjušna igla) i psihu čoveka u ime zdravstvenih i opšteinteresnih viših ciljeva. No, to je još uvek na dugom štapu.

Što se prinudne vakcinacije tiče stvari su po Ustavu jasne ˗ prvo bi se morale promeniti ustavne odredbe o „nepovredivosti fizičkog i psihičkog integriteta“ (čl. 25/1) i o neprikosnovenosti ljudskog dostojanstva (čl. 23/1)

Mnogo je bliže uvođenje vakcinalne obaveze (bez fizičke ili psihičke prinude) uz određene sankcije ukoliko se dužnost ne ispuni. Videli smo da Zakon takvu vakcinaciju omogućava, jedino ostaje da proverimo staje li Ustav u odbranu slobodne volje i uverenja građanina („ne želim vakcinu“)?

Ustav jemči „slobodu misli, savesti, uverenja“ i „ostajanja pri svom uverenju" (čl. 43/1) . U kovid slučaju to bi bilo uverenje u pogledu odbijanja vakcinacije i za tako šta nije propisano da ide ka ikakvom protivustavnom cilju. Rečju, čovek je slobodan da formira svoje uverenje i o vakcinisanju.

U Ustavu je nabrojano svega nekoliko dužnosti građana, a među njima nema vakcinacije. Ustavna smetnja vakcinalnoj obavezi je i pravilo da se „dostignut nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati“

U Ustavu je nabrojano svega nekoliko dužnosti građana, a među njima nema vakcinacije. O postojanju mogućnosti da se nametne takva (ili slična) dužnost zakonom, ne može se zaključiti iz primarne ustavne odredbe o zdravlju ˗ „svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja“ (čl. 68/1). Ustav jasno kaže da je zdravlje čovekovo pravo, i to neograničeno, a ne obaveza koju bi naturio bilo ko.

Ustavna smetnja vakcinalnoj obavezi je i pravilo da se „dostignut nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati“ (čl. 20/2). Ustavni sud je svojevremeno protumačio ovu odredbu tako da se ona tiče prava koja su zajemčena samim Ustavom, a da je „dostignuti nivo“ zapravo vrsta prava koje je zajemčeno. Uvođenje obavezne vakcinacije smanjilo bi dostignut nivo slobode uverenja i prava na zaštitu svog zdravlja. Uverenje više ne bi bilo neograničeno, a pravo na zdravlje ne bi bilo individualno pravo o kome sami odlučujemo.

Odluka v.d. direktora Opšte bolnice „Sveti Luka“ u Smederevu:  Zaposleni koji nije vakcinisan, a prilikom povratka na rad nema negativan PCR test, ne može početi sa radom i dužan je rukovodilac da tog zaposlenog udalji sa posla, u kom slučaju će se to odsustvo smatrati neopravdanim odsustvom sa posla

Ako bi ministar ipak (po Zakonu) naredio obaveznu vakcinaciju, on bi građane koji to i dalje ne žele stavio u diskriminatorni položaj

Ako bi ministar ipak (po Zakonu) naredio obaveznu vakcinaciju, on bi građane koji to i dalje ne žele stavio u diskriminatorni položaj. U nemogućnosti da se neposredno prisile na vakcinaciju, pretpostavljamo da bi se na to primoravali pretnjom lepezom sankcija ˗ ograničenjem slobode kretanja (na koncertu, na primer), novčanim kaznama (uz prekršajni nalog), suspenzijom prava (da registruje auto, na primer) itd. Ovo bi stvorilo društvenu provaliju u kojoj bi se našli nevakcinisani a diskriminisani građani. Oni bi bili u nejednakom položaju „po bilo kom osnovu“ (čl. 21/3 Ustava) ˗ ovde po osnovu nevakcinisanja. Što bi u većem broju prava bili ograničeni, to bi diskriminacija nevakcinisanih bila očiglednija.

Proizlazi da su i vakcinalna prinuda i vakcinalna obaveza u ustavnom bezizlazu ˗ dok je ovog Ustava ne bi mogle na „zelenu granu“. Na nama je još samo da se nadamo da neće biti po onoj gde „sila Boga ne moli (...)“, već da će i ovo što pre proći. Sa ili bez vakcine. Kako ko odluči.