Unutrašnja logika rata, ili zašto zapad mora da proizvodi konflikte

U dilemi sam da li da odmah iznesem zaključak, pa da ga potkrepim činjenicama, ili da idemo induktivnom  metodom. Ajmo prvo činjenice da vidimo. Toliko su neverovatne da vam neće biti dosadno.

Sigurno ste svesni da sada sve centralne banke vodećih sistema, Federalne rezerve u SAD, Evropska centralna banka u evrozoni, Banka Engleske u Velikoj Britaniji i Banka Japana, uveliko štamapju ogromne količine novca koji ubacuju u finansijske sisteme, prvo u okviru svoje jurisdikcije, a zatim se to preliva po čitavom svetu. A inflacije nema. Pa gde su te pare?

Tri su osnovna „rezervoara“ u koja se taj novac sliva: državne obveznice, akcije i banke prosto „sede“ na parama (to će se iskazati kao  povećanje racija adekvatnosti kapitala banaka).  Ovde ćemo razmotriti šta se događa sa akcijama.

U analizi ću koristiti samo najveće svetske indekse, koji apsorbuju daleko najviše investicija u akcije. Ne direktno, naravno sami indeksi, nego akcije kompanija koje ulaze obračun koji indeks iskazuje. Ukratko, reč je o najvećim kompanijama najvećih ekonomija G 7. Dogma nam kaže kako se na najvećim berzama toliko vodi računa o svim informacijama da je cena akcije neke kompanije tu u najbližem dodiru sa njenom realnom vrednošću. Kako je reč o najboljim kompanijama, to bi berzanski indeksi morali da odgovaraju snazi i perspektivama ukupnih  privreda tih zemalja. To ćemo i porediti: kretanje indeksa na berzi i stvarni rast BDP (bruto društveni proizvod) SAD, Japana, Nemačke, Francuske i Velike Britanije.

Ako posmatramo period u poslednjih pet godina, a naročito  od januara 2013.godine do danas, činjenice su sledeće:

- Japan: nema privredni rast. NIKKEI indeks od 2013. godine do marta 2015. porastao za 98%.

- SAD: kumulirani rast oko 8%, porast DJIA  63%,

- Nemačka: od 2013. kumulirani rast oko 6%, rast DAH indeksa 34%,

- Francuska: nema privredni rast ( kumulirano ispod 1%), porast CAC 40  za 47%,

Velika Britanija: kumulirani privredni rast 6%, porast FTSE indeksa 21%.

Sve nam ovo govori da kriza traje uprkos „fantastičnim“ brojkama i zadovoljstvu bankara, hedž-fondova, brokera i dilera. Da je pucanje u veoma dogledno vreme neminovno i da će nastavak loših posledica suštinski iste krize tzv. „Velike recesije“ biti gori iz najmanje dva razloga: sve moguće mere monetarne politike koje su oblažile tok krize od 2007.godine su već iskorišćene, a u proteklih 8 godina je došlo do ogromnog povećanja zaduženosti država, tako da je manevraski prostor za reagovanje bitno manji.

Problem je, u prvoj ravni, u tome što je vrh upravljačkog sloja na zapadu izborio za sebe apsolutnu neodgovornost za bilo kakve posledice, pa i one u kojima je dokazano da su kriminalci, a u dubljem smislu u tome što se na ovim osnovama više ne može obezbeđivati razvoj zapadnih društava, što ceo problem prebacuje na politički teren. Otuda zapad nužno mora da generiše sukobe, a kako su  u tom pogledu najveći sukobi za njih najbolji lek, onda  ratove. To opet znači da  mi moramo nužno da se naoružavamo kako bismo bili u stanju da se odbranimo.

Ako verujete u snagu racionalne argumentacije, pogledajte brojke još jednom.