Turska u Srbiji ili dva pobratima

„Ovo je Turska!“,uzvikivali su, uprkos izveštajima državnih medija, brojni građani Srbije u Novom Pazaru koji su navijali za reprezentaciju Turske. Srbija je taj meč izgubila, što je poslužilo kao povod za slavlje nekoliko hiljada okupljenih građana koji Srbiju očigledno ne smatraju svojom domovinom. Međutim, plašimo se da Srbija polako gubi još jednu, daleko važniju utakmicu.

Prilike u Novom Pazaru i Sandžaku odnosno u Raškoj oblasti koja je naseljena pretežno pripadnicima jedne od najbrojnijih nacionalnih manjina u centralnoj Srbiji, Bošnjacima[1] postale su naročito zaoštrene nakon što je glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji Muamer Zukorlić “ustao u odbranu prava potlačene zajednice Bošnjaka u Sandžaku” u čemu je navodno “Ova vlast slična Miloševićevom režimu. Ignorisanje Bošnjaka i njihovih problema je politika koju je primenjivao Milošević i tako nešto sada pokušava da uradi ministar (vera, Bogoljub) Šijaković”[2]

Muamer Zukorlić, koji stoji iza veštački izazvanih protesta studenata Univerziteta u Novom Pazaru, kao i iza nedavnih napada na pripadnike policije u Novom Pazaru povodom izgradnje dečjeg vrtića na parceli koja, navodno, pripada Islamskoj zajednici, uporno nastoji da se nametne kao jedan od ključnih političkih činilaca u Sandžaku. Sasvim je jasno da je njegov cilj da postane novi sandžački politički lider, to jest da istisne Rasima Ljajića i Sulejmanina Ugljanina, čime bi se domogao toliko željenog uticaja u vlasti.

Problem u Sandžaku je veoma složen. Sukob koji već godinama tinja među pripadnicima bošnjačko-muslimanske etničke zajednice sada se postepeno preliva i na sferu međunacionalnih odnosa između Srba i Bošnjaka, odnosno Bošnjaka i države Srbije. A to se, treba otvoreno reći, dešava, pre svega, tačnije isključivo, zahvaljujući Muameru Zukorliću koji sve ove sukobe vidi kao odličnu priliku za samoafirmaciju, a verovatno i za još neke druge stvari.

Da je Zukorlić jedini podstrekač nedavnih sukoba potvrđuju i osude koje dolaze od strane umerenih islamskih verskih lidera, Muhameda Jusufspahića, koji je nakon završetka ramazanskog posta poručio da su muslimani „Bogu zahvalni što u svojoj domovini Srbiji slobodno žive i svoju veru islam slobodno ispovedaju“[3] i vrhovnog poglavara Islamske verske zajednice Adema Zilkića koji predstavlja umerenu struju. Zilkić ne spori pravo kolegi iz BiH Mustafi Ceriću, koji, kako je rekao, pretenduje da bude verski lider svih Bošnjaka u svetu, da brine o Bošnjacima u Sandžaku, ali on nema pravo da se meša u rad IZS koja nije samo zajednica Bošnjaka. "Apsolutno se slažem da treba da dođu posmatrači EU u Sandžak kako bi videli ko je remetilački faktor, ko teroriše Bošnjake u Sandžaku da vide ko je konfliktan i ko je generator svih podela i duplih standarda", naveo je reis i dodao da se ne može govoriti o kršenju ljudskih prava, a da Zukorlić postavlja standarde tih prava. Isto je, kaže, i kada je reč o verskim pravima.[4]

Osim toga, Muhamed Jusufspahić izjavio je kako je “Sandžak deo Srbije. Srpska je deo BiH. To tako treba da ostane. Muamera su posećivali, u kampanjama pohodili, darove donosili i odnosili i predsednici, i premijeri i SPS-ov Dačić i Čedini Liberali. Zalivali su korov! Bošnjaci nisu korov”.[5]

Da je Zukorlić primarni faktor nestabilnosti potvrđuje u svom tekstu[6] i Ana Filimonova koja je sjajno oslikala tendencije i nastup Zukorlićevih pristalica: „Sa ideološkog aspekta, njegova delatnost odlikuje se agresivnom religiozno-nacionalističkom retorikom i nepomirljivom kritikom državnih vlasti Srbije. Osnovu propagande čine teze o tome da je “u poslednjih sto godina vlast Srbije- opasnost po Bošnjake”.[7]

Ovo samo potvrđuje da u svakom žitu ima i kukolja, međutim, velika je opasnost da pomenuti remetilački faktor proširi svoj uticaj, jer je očigledno da Zukorlić ima sve više pristalica među radikalnijim Bošnjacima, što je i potvrdilo ovo poslednje masovno navijanje za Tursku usred Srbije. Doduše, nije to prvi put, ali, kažu očevici da nikada nije bilo ovako masovno.

Na žalost, Zukorlić nije jedini faktor destabilizacije jer je ulogu “korova”, preuzeo i lider LDP-a Čedomir Jovanović koji se, „ničim izazvano“, umešao u, verovali ili ne, akutnu problematiku i odnose unutar jedne (islamske) verske zajednice – kojoj Jovanović, ako se ne varamo, još uvek ne pripada. Jovanović  je optužio vrhovnog poglavara Islamske zajednice u Srbiji reis ul ulemu Adema Zilkića da “podstiče podele u Sandžaku”, i sasvim u Zukorlićevom duhu, optužio i državu Srbiju da ne priznaje izbornu volju Bošnjaka. Jovanović je izjavio i da “veruje da i u Islamskoj zajednici Srbije postoje ljudi koji, za razliku od Zilkića, razumeju da je besmisleno opstruirati izbornu volju većine Bošnjaka, izbacivati veroučitelje iz škola i graditi obdaništa, ako će pored svakog radnika stajati dvojica žandarma”.[8]

Time što pruža otvorenu podršku Zukorliću, Jovanović samo podstiče dalje nemire koji prete da potpuno destabilizuju region Sandžaka i čitavu Srbiju. Bez imalo preterivanja, može se reći da se Srbija nalazi u velikoj opasnosti. Ne samo da pogubnom politikom navodnih kompromisa gubi diplomatsku bitku za Kosovo, već u njoj ponovo, po dobro oprobanom scenariju, ključaju inscenirani međunacionalni sukobi, koje pojedinci poput Zukorlića žele da iskoriste za ličnu afirmaciju. Međutim, najviše treba da nas brine to što pojedini „srpski“ stranački lideri, poput Jovanovića, dodatno dolivaju ulje na vatru svojom, navodnom, svetom misijom „demokratizacije“ Srbije i „uvođenja evropskih vrednosti“ što  za posledicu – a možda i cilj – imaju samo međunacionalne sukobe i dalje rasparčavanje Srbije.