Suze više nisu OK – u Ligi šampiona

Barselona je novi prvak Evrope u fudbalu. U finalu Lige šampiona sa 2:0 je savladala Mančester junajted. Dakle: Barselona je pobedila, Mančester je izgubio. Iz toga proizilazi: fudbaleri Barselone slave, a fudbaleri Mančestera tuguju.

Po definiciji, poraz u finalu nekog takmičenja je trauma za svakog sportistu. Masa sportista čak više voli da izgubi u polufinalu, nego da posrne baš u meču za titulu. Po onoj staroj narodnoj mudrosti: manje boli kad padneš sa prve prečage na merdevinama, nego sa poslednje.

Takođe po definiciji, od poraza u finalu Lige šampiona nema veće traume. Barem što se klupskog fudbala tiče. To je najznačajnije klupsko takmičenje na svetu. Najbogatije. Najcenjenije. Najteže...

Fudbaleri Mančestera zato bi trebalo da momentalno padnu u depresiju. Izgubili su finale! Ostali su bez trofeja. A bili su nadomak njega. Antička tragedija na fudbalskom terenu. Očekivano je da nekoga od njih savladaju emocije. Mnoge od njih. Da zaplaču.

Ali, nigde suza. Kamere ih snimaju. Jednog po jednog. I nigde suza! Nigde neizmerne tuge. Niko od igrača Mančestera ne deluje kao da je ostao uskraćen za ostvarenje životnog sna. Namrgođeni su dok čestitaju protivnicima. Razočarani su. Nisu veseli. Ali, nisu ni utučeni. Ne plaču.

Kristijano Ronaldo još deluje najtužnije. Verovatno zato što će mu sada izmaći sledeća „Zlatna lopta“. Ali ni on ne plače.

A i zašto bi plakali? Osvojili su Ligu šampiona prošle godine. Igraće je i sledeće sezone. Tako je to kad si klub iz Engleske, Španije, Italije, Nemačke... Jednom kad se domogneš Lige šampiona, puškom ne mogu da te isteraju odatle. Zato i ne moraš da plačeš kad izgubiš finale. Kuberten u modernoj, komercijalnoj primeni: važno je da si učestvovao (i zaradio), manje je bitno da li si pobedio.

Sećam se bivšeg Kupa šampiona. Tako se ovo takmičenje zvalo pre nego što su ga prisvojili klubovi iz najjačih evropskih zemalja. Tada, u ta stara vremena, poraz u finalu redovno je bio propraćen nekom suzom. Ali, u Ligi šampiona suze više nisu OK.

Kad se završio prenos, krenuo sam kući. Peške. Noć izmišljena za šetnju. Usput razmišljam o mančesterskim suzama koje mi, priznajem, nedostaju. Negde na Bulevaru, kod pijace Đeram, vidim klinca. Nema ni 20 godina. Stoji na ćošku. Nervozno gleda na sat. Čeka nekoga. Ogrnut je – zastavom Barselone!

Izašao je da slavi. Barselona je pobedila. Njegova Barselona, sudeći po zastavi. On to mora da obeleži prikladnim slavljem.

Nisam ga pitao, ali pretpostavljam da nije Španac. Ili Katalonac. Verovatno je ovdašnji, ali navija za Barselonu. I raduje se njenom uspehu kao da je njegov.

Ovo ni Kuberten nije predvideo. Oni tamo, što igraju Ligu šampiona, ne mare ni kad izgube finale. Znaju da će ga uskoro opet igrati. A mi ovde, kojima je duša željna makar prvog pretkola Lige šampiona, slavimo pobedu Barselone. Slavićemo i sledeće godine, kad pobedi neko drugi. Srećni smo što je neko iz te Lige šampiona pobedio. Nema veze što nismo mi, drago nam je što je barem njima lepo.

Odjednom, meni se plače. Ali držim suze. Kad mogu fudbaleri Mančestera da ćutke istrpe svoj poraz, mogu i ja svoj.

Napomena: svaka sličnost između Lige šampiona i Evropske unije nije baš slučajna.