Su čim ćemo pred Kopilika?

Izdanje "Vujaklije" koje poseduje autor ovog teksta, a koje datira od pre skoro 30 godina, ne sadrži sam pojam "realnost", ali zato je navedeno objašnjenje za "realitet", dovoljno blizak izraz. Realitet je "stvarnost, bitnost, činjeničnost, biće, stvarnost onakva kakva je, nezavisno od subjekta koji je doživljuje i saznaje; istina, istinitost; pouzdanost; pravičnost karaktera". Možemo da smatramo da isto značenje ima i realnost, politička poštapalica kojom ovdašnju javnost intenzivno zasipaju godinama unazad.

Realnost je u naš politički rečnik ušla s poslednjim činom otimanja Kosova i Metohije, a vremenom postala i ključna reč u toj drami. Od Srbije se očekuje da "prihvati realnost" i prizna samostalnost "Kosove". To očekivanje je, posle posete DŽozefa Bajdena, sve manje zvanično, a sve više pritajeno, ali i dalje je izuzetno prisutno. Primera radi, predsednik Hrvatske Stjepan Mesić je na nedavnom samitu u Novom Sadu dao sebi za pravo da ubeđuje Srbe upravo to – da prihvate "realitet koji je nepovratan", tj. nezavisnu "Kosovu"[1]. Neprestano slušajući takve "dobronamerne" savete, Srbi su postali svetski šampioni u prihvatanju realnosti. Kao nacija, više i nemamo subjektivan doživljaj, već po svakom pitanju prihvatamo gledište za koje nam sugerišu da je objektivno.

Na drugoj strani kosmetske drame imamo narod koji je valjda svetski šampion u neprihvatanju realnosti – kosmetske Albance, ili Šiptare. Nijedan srpski ili jugoslovenski ustav nisu prihvatali (mada su se kasnije pozivali na Ustav iz 1974, ali tek kada su taj inače nakaradni akt još nakaradnije interpretirali), nijedna srpska ili jugoslovenska država nije im bila po volji, čak su i rezoluciju Ujedinjenih nacija shvatili na svoj način (u čemu, nažalost, nisu bili usamljeni). O tome koliko su odvajkada istrajni u odbijanju svakojakih stvarnosti, Vladislav B. Sotirović objavio je na ovom sajtu tekst "Albanologija u funkciji politike `krvi i tla`", u kojem je obimno predstavio kako su sve Šiptari kroz istoriju negirali brojne realnosti, a neke uspeli i da potpuno preokrenu, naravno u svoju korist. A da su i dalje namerni da prilagođavaju realnost vlastitim potrebama zlokobno svedoči tekst "Albanci prisvojili i Miloša Obilića" u današnjoj "Politici", o tome kako njujorška izdavačka kuća "Palgrejv Makmilan" uskoro objavljuje knjigu "Bitka za Kosovo 1389: albanski mit", autorke Ane Di Leljo. Sudeći po izvodima iz knjige, Ana Di Leljo bukvalno otima kompletan kosovski mit iz srpske baštine i premešta ga u širu balkansku i užu albansku. Čak je i Muratov ubica Miloš Obilić predstavljen kao albanski vitez Miloš Kopilik!

Čudno je to kako se početkom 21. veka jedan narod napreže da prihvati aktuelnu "realnost", a teritorije mu, uz pomoć najmoćnijih država sveta, otima narod koji menja čak i realnost s kraja 14. stoleća.

U vezi sa Milošem Obilićem i Anom Di Leljo, međutim, postoji jedna druga realnost: na tekst u "Politici" komentare je poslalo preko 200 posetilaca sajta (u ovom trenutku, ali pristižu i dalje, konačan broj sigurno će biti i veći). Pored ogorčenosti, veliki broj komentara izražava i zahtev srpskim vlastima da pod hitno reaguju i stopiraju izlazak ove knjige u javnost, jer to je, ma koliko jedna knjiga delovala kao beznačajna pojava, ipak napad na srpsku istoriju i kulturu, samim tim i državu. Ako su lokalni izbori u Zemunu, Voždovcu i Kosjeriću shvaćeni kao realnost koja odslikava raspoloženje biračkog tela u celoj Srbiji, onda bi i ovakav odziv posetilaca "Politikinog" sajta valjalo shvatiti kao realnost koja odslikava raspoloženje građana Srbije prema brutalnoj reviziji istorije od strane Albanaca, Amerikanaca, Engleza i drugih naroda.

Ukoliko uvaže ovu realnost i poslušaju zahteve svojih građana da se odgovori na opasnu provokaciju Ane Di Leljo, državni organi pokazaće političku mudrost. A mudrost nam je, u ovom istorijskom trenutku, daleko potrebnija od "realnosti".