Šta se realno može očekivati posle promene vlasti u Crnoj Gori

Poraz DPS-a i njihovih partnera na crnogorskim parlamentarnim izborima 30. avgusta nakon tri decenije vlasti osim što su izazvali iznenađenje kod mnogih doveli su i do euforije širokih razmera kako u Crnoj Gori, tako i u Srbiji i u Republici Srpskoj. I to je sasvim prirodno, jer je u pitanju režim koji je kao osnovno obeležje imao suprotstavljanje Srbima u Crnoj Gori, Srbiji i Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Smena jednog takvog režima, kao i prva promena vlasti na izborima u čitavoj istoriji Crne Gore, svakako jeste veliki uspeh. Međutim kada je u pitanju nova vlast, treba biti realan sa očekivanjima i sa njenim dometima, kako ta početna euforija ne bi brzo prerasla u apatiju i potpuno razočarenje. Najpre, ne treba imati nikakvu iluziju da će na dnevni red doći stvari poput referenduma o ponovnom ujedinjenju sa Srbijom i izlaska i/li izlaska iz NATO pakta. Vrlo verovatno neće doći ni do crnogorskog povlačenja priznanja nezavisnosti „Kosova“. A stiče se utisak da mnogi koji sada slave očekuju upravo sve ovo.

Milo Đukanović i dalje ostaje predsednik države, ali će njegova moć usled gubitka vlade značajno oslabiti

Da li to onda znači da Srbi zapravo nemaju čemu da se raduju i da će sve ostati isto kao što je bilo i do sada? Apsolutno ne. Milo Đukanović i dalje ostaje predsednik države, ali će njegova moć usled gubitka vlade značajno oslabiti. Jer, ne zaboravimo, vlada između ostalog znači i kontrolu nad policijom i nad službama bezbednosti. Takođe, to što će DPS ostati van izvršne vlasti, znači da će im znatno biti umanjena i mogućnost da ljudima ponude materijalne beneficije glasanja za njih. Bilo bi dobro da u novoj vlasti bude i predstavnika nacionalnih manjina, kako bi se obezbedila šira podrška u parlamentu i kako bi se njihovi glasači, ali i oni pripadnici manjina koji su glasali za DPS, uverili kako im učešće i Srba u vlasti ne predstavlja baš nikakvu bezbednosnu pretnju. Zbog toga je značajna i uloga Dritana Abazovića.

U svakom slučaju, kombinacija ovih stvari, kao i činjenica da DPS iz opozicije više neće moći da krade izbore dodatno će dovesti do slabljenja ove stranke za koju će nastaviti da glasaju samo tvrdi montenegrinski nacionalisti. Kako je njih mnogo manje nego sada, to znači da su sve prilike da će Milo Đukanović izgubiti i predsedničke izbore, čiji je redovan termin 2023.

Nije uopšte potrebno da nova vlast u Crnoj Gori krene da „srbuje“, sasvim je dovoljno da Srbi prestanu da budu dežurni krivci za sve loše što se dešava u državi, kako je važilo za vreme vlasti DPS-a

Kakve sve ovo efekte ima za srpski narod u Crnoj Gori? Naime, nije uopšte potrebno da nova vlast u Crnoj Gori krene da „srbuje“, sasvim je dovoljno da Srbi prestanu da budu dežurni krivci za sve loše što se dešava u državi, kako je važilo za vreme vlasti DPS-a. To će im otvoriti vrata i za zapošljavanje u državnoj upravi, prilikom čega su do sada bili sistemski diskriminisani. Tu je svakako i činjenica da crkvama i manastirima SPC više ne preti otimanje.

Sve ovo je važno zato što je sledeće 2021. godine u Crnoj Gori planiran popis stanovništva. U prethodnom periodu Đukanovićev režim je činio sve kako bi na popisima povećao broj i procenat Crnogoraca i govornika „crnogorskog jezika“, a smanjio broj i procenat Srba i govornika srpskog jezika. Korišćena su najrazličitija sredstva, od ucene radnim mestima do državne propagande, a na poslednjem popisu postojale su čak i sumnja da je pokraden.

Srpski jezik će se verovatno vratiti na preko 50% i tada će biti još mnogo teže pravdati kako da se jezik kojim govori natpolovična većina stanovnika ne uči u školama

Kao posledica toga na popisu 2011. videli su se nepovoljne tendencije za Srbe, kada se porede sa ranijim popisom iz 2003. Sa 198.414, odnosno 31.99% stanovništva Crne Gore, pali su na 178.110 i 28.73%. U isto vreme Crnogorci su sa 267.669 i 43.16%, porasli na 278.865 i 44,98%. Najgore je ipak prošao srpski jezik, koji je sa 393.740 i 63.49%, spao na 265,895 i 42.88%. U isto vreme „crnogorski“ je od 136.208 i 21.96%, porastao na 229.251 i 36.97%. Srpski jezik je dakle ostao većinski jezik u Crnoj Gori, što je Đukanovićevom režimu jako smetalo, ali mu se „crnogorski jezik“ opasno približio. Namera im je bila da na popisu 2021. još značajnije smanje broj Srba i da srpski jezik, ukoliko je moguće, više ne bude većinski.

Promene na vlasti koje su se dogodile garantuju upravo to, da više neće biti državnog projekta montenegrizacije Srba i to će se skoro sigurno odraziti i na novom popisu. Srpski jezik će se verovatno vratiti na preko 50% i tada će biti još mnogo teže pravdati kako da se jezik kojim govori natpolovična većina stanovnika ne uči u školama. A broj Srba i Crnogoraca će se verovatno približiti.

Ovakve promene na terenu će na srednji i duži rok možda otvarati perspektivu i za neke druge stvari. Tako da da, definitivno imamo razloga da budemo umereni optimisti.