Srebrenica i Strasna sedmica

Sve se odvija po planu. Naravno, u paralelama mora biti i odstupanja – u meri u kojoj je i među nama bilo odstupanja – ali ključne paralele je nemoguće ne uočiti. Dakle, prvo je, na dan Sv. arhiđakona Stefana od strane beogradskog farisejskog prvosveštenika bačen prvi kamen na srpsku državu koja Prvomučenika i slavi. Ta, najmlađa srpska država je već neko vreme izložena farisejskom sudu, i njegovim lažnim svedocima i svedočenjima, koji treba da dokažu njenu „krivicu“ – koja je već unapred određena. Zato i međunarodni i beogradski fariseji sve vreme bacaju kamenje na nju, još dok razna lažna „suđenja“ traju. Štaviše, oni i ne dozvoljavaju da se pravo suđenje i organizuje i svi dokazi iznesu. Jer, po rečima fariseja, „šta će nama više dokaza, kada oni hule“, tj. kada se usuđuju da se suprotstave zakonicima, koji su svojim tumačenjima onaj istinski zakon okrenuli naopačke i izneli svoje sitne, bedne, „ljudske“ istine. Ali i pod kišom kamenja – i iz ruku koje bi trebalo da su bratske – istinski sinovi i kćeri države koja slavi prvog Sveštenomučenika ipak nastavljaju da vole, govoreći, „ne uračunaj im grijeh ovaj“. Jer, oni vole Srbiju ne samo više nego što ona sebe trenutno voli, već i više nego što ona trenutno zaslužuje. Ali to mogu samo oni koji vole večnu Srbiju.

Onda su nastupile sedmice Časnog posta, gde su svi – ali baš svi koji su ovu poslednju rundu kamenovanja pokrenuli – imali prilike da čuju i pročitaju istinu, da o njoj raspravljaju, da postavljaju i suvisla i nesuvisla pitanja. Mnogim bezazlenima - tj. onima koji trenutno nemaju vlast u rukama – su se oči otvorile, ili dodatno razbistrile – ali ne i onima kojima to nije dato, kojima su srca otvrdla, kojima su date oči da ne vide i uši da ne čuju, „da ne bi bili isceljeni“. I tako, oglušujući se na izložene istine, upravo ti otvrdloga srca, i očiju koje ne vide i ušiju koje ne čuju, izabraše dan najsvežijeg stradanja sopstvenog naroda – 24. mart – da, preko proročice čije su oči (očigledno i dalje) uprte u Vavilon – objave svoju čvrstu, nepokolebljivu nameru da istraju na svom putu zablude i neistine – i konačno ponize i razapnu pravu, još potpuno neotkrivenu istinu, i to baš tokom nedelje stradanja, tokom Strasne sedmice. Kakva čast za ovu istinu – nemerljivo sitnu česticu od praslike one prave Istine – ali ipak česticu! Inače ne bi bila izložena kamenovanju, ruganju i ponižavanju skupštinskog sinedriona baš u ove dane.

Štaviše, i ovde se nudi prilika za lažno umirivanje savesti, za pilatovsko pranje ruku, u vidu „druge deklaracije“, koja će pukim, suvim rečima koje će istog trena odneti vetar, jer su bez ikakvog dela i dejstva, „osuditi zločine počinjene nad srpskim narodom“. Kao da će iko na to obratiti pažnju, kao da će naručioce one „prve“, najbitnije po neistinu, deklaracije o „osudi (nedokaznaog) genocida“, to uopšte pogoditi, ili ublažiti njihove namere sa onom prvom, kojom će dodatno pojačati kamenovanje slavitelja Sv. arhiđakona Stefana sa drute strane Drine? Kao da oni nisu ono kameno tlo na koje čak može i da padne seme istine, ali na kojem se nikad ne može zapatiti?

Ti koji insistiraju na toj, pilatovskoj deklaraciji, da bi oprali svoje ruke od saučesništva u onoj prvoj, koja udara neposredno na istinu i pravdu – upravo će tako biti i zapamćeni, kao Pilatovi baštinici. Neka se ne zavaravaju. Njihov udeo nije u pravdi i istini, već sa onima koji je kamenuju najvećom mogućom žestinom. To nikakva pilatovska „druga deklaracija“ neće promeniti – već će ih samo u tom statusu ovekovečiti, zajedno sa ostalim bezzakonicima.

Dakle, po rečima Vukašina klepačkog, upućenih ustaši koji ga je, komad po komad, sistematski kasapio – „samo ti sinko radi svoj posao“. Poludeo je taj ustaša na kraju, kao što će poludeti i ovi koji sada čine nepravdu. Uostalom, rečeno je da, onom koga želi da uništi, Bog prvo oduzme pamet. Znak da se deklaracija o Srebrenici raspravlja – bez istinske rasprave! – i donosi u Strasnu sedmicu je znak za one koji znakove umeju da čitaju. Ali – ne treba se umisliti. Dakle, posle nevine smrti, mora doći do vaskrsenja – ali samo za one dostojne pokajanja i isceljenja. To u svakom slučaju ne važi za ove koji će glasati ZA – bili oni za „drugu deklaraciju“ ili za još žešće kamenovanje istine i pravde. Njihova imena biće napisana u knjizi srama. A izbrisana iz nekih drugih, neuporedivo važnijih. I ni Dunav ni Jordan ih neće oprati.