Rezolucija kapitulacije

Rezolucija koju je Vlada predložila na usvajanje Narodnoj skupštini je vrhunski izdajnički akt. Njime se pokušava udariti pečat na 12 godina okupacije Srbije, tokom kojih su različite Vlade u različitom stepenu udovoljavale angloameričkom diktatu, pokušava se da se pokornost okupatoru pretvori u normu. Predlagači i oni koji su spremni da za ovakvu rezoluciju glasaju, pokušavaju da potpuno relativizuju Ustav Srbije i sebi stvore kvazipravno pokriće za bilo kakav „aranžman“ sa EU (koja je samo transmisija angloameričke volje), bez obzira da li je takav aranžman u skladu sa Ustavom Srbije ili ne. Ovakvim kriminalnim kapitulantskim činom, predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti se spremaju da izvrše ustavno-politički puč. Ali oni time vrše svoju potpunu delegitimizaciju i stavljaju sebe izvan zakona, pa ih tako treba i tretirati.

Rezolucija je puna logičko-pravnih apsurda i kontradiktornosti, koje su očigledne čak i laiku. Dok se u preambuli očekivano ukazuje da svako opšte ili posebno rešenje vezano za status Kosova i Metohije i položaj Srba u njoj (a šta je sa ostalim građanima Srbije?) „mora da bude u skladu sa Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom Saveta Bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244“, dotle se u Tački 1 Predloga rezolucije (osnovni principi) ovaj stav direktno derogira.

Najpre, u stavu v) tačke 1 Vlada „se ovlašćuje da nastavi sa implementacijom već postignutih dogovora i sporazuma sa predstavnicima PIS u Prištini“ čime se na neprimeren način (skupštinskom rezolucijom) i političkom zloupotrebom Narodne skupštine, pokušavaju legalizovati već postignuti protivustavni aranžmani, zaobići Ustavni sud i procedura koja je pred njim započeta (a koju Vlada grubo opstruiše, odbijajući da na zahtev Ustavnog suda dostavi svoje mišljenje) i time stvoriti i kvazipravno pokriće za bilo koje buduće narušavanje Ustava u pregovorima.

Stav g) tačke 1 do kraja demaskira namere predlagača: „Razgovori sa predstavnicima PIS u Prištini i svaki dogovor koji bude postignut treba da daju doprinos evropskim integracijama Republike Srbije.“ Drugim rečima, prihvatanje diktata EU se proglašava za vrhunski kriterijum i sveopravdavajući izgovor , koji se samim tim, stavlja iznad Ustava Republike Srbije. O značaju ovog „principa“ za predlagača, svedoči i činjenica da se on praktično ponavlja u Tački 4. Predloga rezolucije.

Rešavanje problema Kosova i Metohije i naših građana koji tamo žive pod vlašću narkomafije i okupacionih struktura (NATO, EULEKS), koje sponzorišu angloamerikanci,  je pre svega interes Republike Srbije. On se ne može i ne sme dovoditi u vezu sa EU, koja nema nikakve formalne ingerencije ni u Srbiji (koja nije članica EU), ni na Kosovu i Metohiji (jer nije ni na koji način spomenuta u Rezoluciji 1244 SB UN). Činjenica da se Rezolucijom Generalne skupštine UN „Pozdravlja spremnost Evropske Unije da olakša proces dijaloga između strana“ ne predstavlja  međunarodnu obavezu za Srbiju, posebno s obzirom na to da se EU u dosadašnjem toku pregovora nije pokazala kao činilac spreman da „olakša dijalog između strana“ već se držala krajnje pristrasno, namećući rešenja koja vode faktičkom priznanju nezavisnosti „Kosova“ od strane Srbije. Samim tim, prenaglašavanje uloge EU u predlogu rezolucije o kome govorimo, predstavlja vrhunski argument njenog kapitulantskog karaktera.

A o nikada ničim dokazanoj mantri o EU, koju većina naših političara neprestano ponavlja, odnosno o stavu da „zbog realnosti“ Srbija treba da žrtvuje samostalnost, Ustav, teritoriju i građane, a sve radi „dobitka“ koji je u stvari gubitak na svim poljima, ne vredi trošiti reči. Najbolji odgovor daje sam narod Srbije, čiji je većinski stav protiv EU. Poslednji je čas da se srpski političari, a pogotovu oni iz nove vladajuće garniture, koji su izbore dobili na negaciji ovakve politike, dozovu pameti i shvate da je za njih same veći rizik obmana sopstvenog naroda nego neposlušnost zapadnim siledžijama.

Najbestidnije u svemu ovome je ignorisanje Rezolucije 1244 i brojnih pravnih i međunarodnopravnih argumenata koje Srbija ima na svojoj strani, uključujući dokaze o zločinima NATO i njihovih područnih terorista iz Prištine (da li iko od naših političara ovih dana spominje Rezoluciju Saveta Evrope o trgovini ljudskim organima?), kao i ignorisanje i potcenjivanje naših moćnih saveznika na međunarodnoj sceni, koji već sada, uprkos histeričnoj dreci zapadnih medija i njihovih beogradskih filijala, na odlučujući način oblikuju međunarodne odnose. Uspostavljanje realnog savezništva sa Rusijom bi, za razliku od odnosa sa EU, Srbiji donelo i realnu mogućnost ubrzanog ekonomskog razvoja i rešavanja dramatičnih socijalnih problema i odbrambeno-bezbednosnu zaštitu, neophodnu zbog od Zapada sponzorisanih terorističkih pretnji na Kosovu i Metohiji, ali i u drugim delovima Srbije.

Ponekad mi se čini, zbog neverovatne količine drskog diletantizma sa kojim se trenutno vodi srpska državna politika, da su se vlast, odnosno njeni zapadni mentori svesno odlučili za politiku „ništa ili ništa“, pa ili će nekažnjeno izdati Kosovo i Metohiju i time započeti „paranje džempera“ koje se neće zaustaviti dok od Srbije ništa ne ostane, ili će vlast, a možda i Srbija nestati u nekoj krvavoj eksploziji narodnog nezadovoljstva.

Srbiji hitno treba okupljanje i mobilisanje normalnih, i u tom smislu, veliku nadu predstavlja Inicijativa „Nikad granica“.