Presuda Ristivojeviću - napad na kritičko mišljenje

Ako se ne varam, prvi slučaj da je po tužbi državnog poverenika za zaštitu ravnopravnosti doneta prvostepena presuda protiv fizičkog lica (B. R) desio se u maju ove godine, kada je sud utvrdio (nepravosnažno, u toku je postupak po žalbi) da je tuženi izvršio akt diskriminacije žena i „LGBT“. On je to učinio tekstom „Nasilje u porodici i nasilje nad porodicom“ pa mu je sud, između ostalog, doživotno zabranio da javno iznosi stavove kojima se „omalovažavaju žene i pripadnici/ce LGBT populacije i podražavaju predrasude prema ovim društvenim grupama“. Tekst se može pročitati na internetu pa neka svako stekne svoj utisak, a ovde želim da ukažem na nekoliko važnih i suštinskih grešaka u vezi sa ovim „kažnjavanjem“ slobode misli.

Naoko, svi mogu da vide da je sud u izreci presude koristio akronim (skraćenicu) „LGBT“ a da tako nečega uopšte nema u zakonu pa narod, u čije se ime donose presude, „zvanično“ ne zna šta to znači. Valjalo bi ponovo (ili možda prvi put) pročitati Ustav pa videti na osnovu čega se uošte sudi. Sud bi svakako morao, a nije, da opredeli koju je to „seksualnu orijentaciju“: L, G, B ili T, omalovažavao autor i ujedno prema kojoj je „podražavao“ predrasude, i kakve konkretno. Na stranu to što skraćenica „LGBT“ u autorovom tekstu prosto ne postoji.

Na druge dve, suštinske, stvari posebno treba obratiti pažnju. Prva je ta da je navedeni tekst zapravo stručno, kritičko štivo univerzitetskog profesora krivičnog prava (što mu je sud, inače, uzeo kao „otežavajuću okolnost“) koji se profesionalno bavi i fenomenom nasilja u porodici. Sa sadržinom kritike zakona (o sprečavanju nasilja u porodici) iznete u tekstu možemo se složiti ili ne, i to bez obzira da li smo laici ili stručnjaci, ali ovde je reč o tome da se autor kažnjava (osuđuje) zbog stila pisanja. Stil je lični pečat izražavanja misli, svojstven svima a među njima i profesorima prava, pa je potpuno neverovatno da se ovde slobodniji, izražajniji ili jači stil pisanja poistovećuje sa podsticanjem mržnje. Upravo kao mržnju i diskriminaciju sud, a pre njega i poverenik, definiše autorove reči iz teksta da su žene: „jake ili slabe, voljene ili nevoljene, nervozne, mušičave ili dobro raspoložene, da li imaju ljubavnika ili ne (...)“.

Konačno, treća stvar za nevericu je da se u demokratskoj državi, koja počiva na „neotuđivim ljudskim pravima“, pokušava doživotno zabraniti izražavanje slobode misli jednom građaninu, intelektualcu. U ranijim vremenima koja neki sa gnušanjem odbacuju kao neslobodna i prevaziđena (posleratna Jugoslavija, na primer), izuzetno i samo najvećim „narodnim neprijateljima“ trajno je oduzimana sloboda govora, odnosno građanska prava. Ovde sud praktično zauvek oduzima profesoru slobodu izražavanja kritičke misli o zabranjenim mu temama: „ženama i (nedefinisanim) pripadnici(ca)ma LGBT“.

Možda je danas vladajući stav (mainstream) da su naše i porodice roditelja nam, sa međusobnim odnosima svojih članova, konzervativni ostatak patrijahalnih vremena, a da brak, porodica i uopšte zajednica roditelja i dece treba da bude sasvim drugačija – „transparentnija“ i modernistička. Sve i da je tako, svaki stav pa i onaj vladajući mora biti podložan kritici i samo jedne od „stotinu škola mišljenja“. Makar što i sud kažnjavanjem trenutno štiti takvu vladajuću ideologiju, sloboda izražavanja mišljenja je, kao trajna vrednost naše kulture, važnija.

(Autor je profesor pravnog fakulteta u Novom Sadu)