Пресуда Ристивојевићу - напад на критичко мишљење

Ако се не варам, први случај да је по тужби државног повереника за заштиту равноправности донета првостепена пресуда против физичког лица (Б. Р) десио се у мају ове године, када је суд утврдио (неправоснажно, у току је поступак по жалби) да је тужени извршио акт дискриминације жена и „ЛГБТ“. Он је то учинио текстом „Насиље у породици и насиље над породицом“ па му је суд, између осталог, доживотно забранио да јавно износи ставове којима се „омаловажавају жене и припадници/це ЛГБТ популације и подражавају предрасуде према овим друштвеним групама“. Текст се може прочитати на интернету па нека свако стекне свој утисак, а овде желим да укажем на неколико важних и суштинских грешака у вези са овим „кажњавањем“ слободе мисли.

Наоко, сви могу да виде да је суд у изреци пресуде користио акроним (скраћеницу) „ЛГБТ“ а да тако нечега уопште нема у закону па народ, у чије се име доносе пресуде, „званично“ не зна шта то значи. Ваљало би поново (или можда први пут) прочитати Устав па видети на основу чега се уоште суди. Суд би свакако морао, а није, да определи коју је то „сексуалну оријентацију“: Л, Г, Б или Т, омаловажавао аутор и уједно према којој је „подражавао“ предрасуде, и какве конкретно. На страну то што скраћеница „ЛГБТ“ у ауторовом тексту просто не постоји.

На друге две, суштинске, ствари посебно треба обратити пажњу. Прва је та да је наведени текст заправо стручно, критичко штиво универзитетског професора кривичног права (што му је суд, иначе, узео као „отежавајућу околност“) који се професионално бави и феноменом насиља у породици. Са садржином критике закона (о спречавању насиља у породици) изнете у тексту можемо се сложити или не, и то без обзира да ли смо лаици или стручњаци, али овде је реч о томе да се аутор кажњава (осуђује) због стила писања. Стил је лични печат изражавања мисли, својствен свима а међу њима и професорима права, па је потпуно невероватно да се овде слободнији, изражајнији или јачи стил писања поистовећује са подстицањем мржње. Управо као мржњу и дискриминацију суд, а пре њега и повереник, дефинише ауторове речи из текста да су жене: „јаке или слабе, вољене или невољене, нервозне, мушичаве или добро расположене, да ли имају љубавника или не (...)“.

Коначно, трећа ствар за неверицу је да се у демократској држави, која почива на „неотуђивим људским правима“, покушава доживотно забранити изражавање слободе мисли једном грађанину, интелектуалцу. У ранијим временима која неки са гнушањем одбацују као неслободна и превазиђена (послератна Југославија, на пример), изузетно и само највећим „народним непријатељима“ трајно је одузимана слобода говора, односно грађанска права. Овде суд практично заувек одузима професору слободу изражавања критичке мисли о забрањеним му темама: „женама и (недефинисаним) припадници(ца)ма ЛГБТ“.

Можда је данас владајући став (mainstream) да су наше и породице родитеља нам, са међусобним односима својих чланова, конзервативни остатак патријахалних времена, а да брак, породица и уопште заједница родитеља и деце треба да буде сасвим другачија – „транспарентнија“ и модернистичка. Све и да је тако, сваки став па и онај владајући мора бити подложан критици и само једне од „стотину школа мишљења“. Макар што и суд кажњавањем тренутно штити такву владајућу идеологију, слобода изражавања мишљења је, као трајна вредност наше културе, важнија.

(Аутор је професор правног факултета у Новом Саду)