Predsednikovo premošćavanje

Tadićeve vlade, ove u kojoj premijera glumi Cvetković, verovatno nikada ne bi ni bilo da nije bilo „nepristojno bogatih“ srpskih tajkuna. Kako je ta vlada napravljena otkrila nam je tadašnja Politika, kojoj je iz više izvora, od kojih su neki i danas „nepristojno bogati“ a neki su „samo“ ministri, potvrđeno da je jedan izuzetno „nepristojno bogat“ čovek, pod pritiskom nekoliko „nepristojno moćnih“ stranih ambasada, iskoristio sav svoj uticaj i tokom jednog ručka spojio ono što se do tada smatralo nespojivim. Taj je posle svega vrlo pristojno maknut sa crne liste onih koji nisu mogli da putuju u Ameriku i stavljen na listu obaveznih zvanica na prijeme koje priređuju zapadne ambasade u Beogradu.

Da li onda, posle svega, danas neko zaista misli da će taj „nepristojno bogati“ čovek morati da gradi nekakav most da bi se „upristojio“. I da li, uostalom, neko zaista veruje da Tadiću danas treba da taj tajkun bude pristojniji nego što je bio onda kad mu je pravio vladu?

Dakle, dok god srpski predsednik u prijateljskom ćaskanju sa srpskim tajkunima (kako je sam ispričao pre neki dan pred glavnim urednicima srpskih medija na skupu o medijima i društvenoj odgovornosti) kaže njima - ej ljudi, što vi ne izgradite jedan most i tako kupite legitimitet za svoje stečeno bogatstvo - dotle ni jednom tajkunu neće faliti ni dlaka sa glave.

Istinska je šteta što među glavnim urednicima koji su sedeli pored Tadića dok je on prepričavao svoje dogodovštine sa tajkunima, nije bilo nijednog jedinog cinika, što bi rekao predsednik, ili makar novinara, da Tadića zamoli da detaljnije ispriča kako je to bilo kada je sa bogatašima dogovarao taj posao sa mostom.

Bilo bi lepo da smo iz prve ruke čuli šta je Tadić radio sa tajkunima i ko ga je ovlastio da pravi dilove sa njima?

Da li je to gospodin predsednik Srbije nudio lopovima da legalizuju lopovluk?

Ako nisu u pitanju lopovi, da li to znači da je poštenim građanima Srbije država tražila reket da ih ne bi dirala?

Na kraju krajeva, zar sve jednom srpskom tajkunu predsednik nije dao legitimitet onda kada ih je doveo na večeru sa potpredsednikom SAD DŽozefom Bajdenom i kada za sto nije pozvao nijednog jedinog novinara, pa nijednog od tih glavnih urednika, čak ni onog koga je tada tražila američka ambasada - Verana Matića?

To što Tadića niko od glavnih urednika ništa nije pitao, ispoljavajući tako visok stepen društvene odgovornosti, skoro kao Mišković kupovinom deset platana za jedan beogradski bulevar, to je bila najbolja demonstracija kako izgleda kada su mediji partner vlasti, što od novinara, ne prvi put, zahteva isti onaj koji je od tajkuna zahtevao da grade most da bi ih država ostavila na miru.

Posao novinara i medija je puno stvari ali ni jedna od njih sigurno nije da budu partneri vlasti. Nije posao novinara ni da šire predsednikov „novi optimizam“ jer, eto nevolje, stari izgleda neće da potraje do novih izbora. A nije posao novinara ni to da služe kao podrška predsedniku u nečemu što nije njegov posao u šta spada i „burazerski“ dogovor sa tajkunima o gradnji mosta. Taman da je taj predsednik takav čovek da ga narod na kolenima moli da bude diktator, ali on, eto, neće.

Novinar mora da bude baš ono što predsednik traži da se ne bude. Cinik.

To treba da bude samo takav tip kome bi palo na pamet da most tajkuna mogu da grade neke of-šor firme istih tih tajkuna i da za to budu plaćene, da te pare okrenu krug od nekog ostrva do Srbije i nazad i da tako postanu pristojne, zajedno sa tajkunom. I vuk sit i ovce na broju.

Novinar treba da bude takav tip koga bi bilo teško ubediti da je moguće u kući koju policija pretresa na svakih mesec dana poslednjih deset godina baš sada naći skriveni dnevnik glavnog haškog begunca u kome je potanko opisano sve što treba.

Novinar treba da bude onaj baksuz koji kad mu se kaže kako je sto posto pacijenata u Srbiji dalo mito lekarima, kako se nedavno tvrdilo nekim istraživanjem, ustvari, čuje samo to da je sto posto lekara primilo mito. Čista matematika.

To treba da bude onaj koji će kad premijer kaže da je Srbija izašla iz krize, ali da građani to ne osećaju, da čuje uvredu. Onaj koji će kad predsednik kaže da ga građani mole da bude diktator, ali on neće, da čuje pretnju. I samo onaj koji, kad mu predsednik države govori kako da piše i šta da misli, neće ništa da čuje.