Pozovi Nauru radi priznanja

Malo je bilo potrebno pa da država Nauru, barem na jedan dan, bude spominjana kao jedna od centralnih vesti u većini svetskih medija. Bilo je dovoljno da objave svoju odluku o priznavanju jednostrano proglašene nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije (posle Ruske Federacije, Nikaragve i Venecuele, četvrta su država koja je to učinila).

Inače, Nauru je poznat po dva kurioziteta. To je najmanja republika na svetu (površine 21 km²) i nema glavni grad (već samo sedište administrativnih organa – kao i AP Vojvodina).

Iako je formalnu nezavisnost ova mikrodržava stekla tek 1968. godine, ima vrlo bogatu prošlost.

Na teritoriji danas nezavisne države smenjivale su se kolonijalne uprave Nemačke, Velike Britanije, Australije i Novog Zelanda. Godine 1942. Nauru su okupirale japanske snage i oterale u zarobljeništvo, na prinudni rad, preko 1200 muškaraca od kojih je njih 460 u zarobljeništvu umrlo ili ubijeno (što je u tom trenutku predstavljalo preko 5 % ukupnog stanovništva, odnosno 11% muškog stanovništva). Treba spomenuti da su tokom II svetskog rata Nauru žestoko bombardovali i Japanci (koji su ga okupirali) i Amerikanci (koji su ga oslobađali). Godine 1989. Nauru je poveo spor protiv Australije pred Međunarodnim sudom pravde zbog „problematičnih poteza“ koje su australijske vlasti preduzimale tokom upravljanja ostrvom, a što je dovelo do velikog ekološkog uništavanja. Spor nije završen presudom Suda, već je rešen vansudskim poravnanjem, ali Nauru je odneo najveću diplomatsku pobedu u svojoj istoriji.

Na diplomatskom polju, Nauru se istakao najpre priznavanjem nezavisnosti Tajvana – pa potom povlačenjem te odluke, zatim priznavanjem jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova i na kraju – Abhazije i Južne Osetije.

Razlozi zbog kojih su navedene odluke donosili je – novac.

Početkom XX veka na ostrvu su otkrivene ogromne zalihe fosfata, a već 1907. godine počelo se sa njegovom eksploatacijom. U jednom trenutku, gledajući prihod po glavi stanovnika, ova država sa desetak hiljada stanovnika bila je u samom vrhu svetske liste, a nezaposlenost nije postojala. Međutim, osim oslanjanja na rudarstvo i fosfate nikakav plan razvoja ostalih delova privrede, niti razmišljanja o održivom ekonomskom sistemu nije bilo. Već krajem sedamdesetih objavljeno je da su preostale zalihe fosfata male, a sredinom osamdesetih rudnici su i zvanično zatvoreni. Enormnih prihoda za državni budžet više nije bilo, a novac potrošen na prilično ekstravagantne stvari – poput kupovine aviona i osnivanja sopstvene nacionalne avio-kompanije, koja je valjda u tom regionu trebalo da konkuriše australijskom „Quantas“-u – nije više mogao da se vrati. Zato su vlasti ove države, da bi održali dostignuti životni standard, pribegli zaduživanju.

Priznavanje Tajvana su i zvanično obrazložili kao „proces u koji su ušli da bi vratili dugove“. U prevodu – za priznavanje samoproglašene nezavisnosti Tajvan im je platio oko 30 miliona dolara, taman koliko je Nauru dugovao komercijalnim bankama i međunarodnim finansijskim institucijama. Da li je nešto platila Kina zbog povlačenja odluke o priznavanju Tajvana i kosovski Albanci za priznavanje samoproglašene nezavisnosti Kosova – nije poznato (u slučaju Kosova može se čuti da je ipak ključno bilo nešto više „prijateljskog ubeđivanja“ i nešto manje određenih obećanja – od susednih Maršalskih ostrva, inače države na čijoj teritoriji se nalazi poligon za nuklearne probe SAD), ali je poznato da su u donošenju poslednje odluke o priznavanju Abhazije i Južne Osetije, barem prema izjavama zapadnih zvaničnika, određenu ulogu odigrali i neki ruski tajkuni. Pošto je danas Nauru off-shore zona, tamo su svoje sedište premestile i neke ruske firme. Za priznavanje Abhazije i Južne Osetije, kako se spekuliše u „dobro obaveštenim krugovima“, plaćeno je nešto malo manje od 50 miliona dolara. Od toga, oko jedna četvrtina sredstva biće iskorišćena da Nauru vrati postojeći dug, a tri četvrtine su podeljene stanovništvu ove države, tako da je svaki građanin dobio po oko 3500 dolara (BDP per capita u poslednjih pet godina u ovoj državi je oko 4800 USD). I ekonomska stabilnost države je za određeni vremenski period obezbeđena. Do sledećeg zaduživanja i sledeće trgovine. Ko zna, možda im u budućnosti i Srbija ponudi novac za povlačenje odluke o priznavanju Kosova.

Zapadni političari, koji su barem na jedan dan morali da se pozabave Nauruom, sve su okarakterisali kao „neprincipijelnu trgovinu“ i „odluku koja ne može ništa značajnije promeniti“, verovatno su već zaboravili na tu, za njih ipak iznenađujuću, neprijatnost.

Međutim, pored rasprave između „realista“ i „liberala“ koja se ovim povodom već otvorila na teoretskom nivou sa starim pitanjima – šta je subjekat međunarodnih odnosa, kakav je legitimitet ovako donetih odluka i da li je postojeći poredak dugoročno održiv. nazire se još jedno, daleko važnije pitanje: kakva je sudbina prezaduženih država sa neuspelim ekonomijama?

A to povlači za sobom i niz drugih stvari. Na primer – kakve sve političke ustupke takve države moraju činiti da bi kratkoročno obezbedile kakvu-takvu ekonomsku stabilnost i kupile socijalni mir? Kako se takve odluke mogu odraziti na svetsku politiku i u kojoj meri mogu povećati nestabilnosti na međunarodnom planu? Koliki je stepen odgovornosti „malih država“ u svetskom poretku? I na kraju – dokle sve to tako može trajati?