Ponuda koju Amerikanci ne bi mogli da odbiju

Don Vito Korleone, tek oporavljen od rana zadobijenih u neuspelom pokušaju atentata na njega, otvara skup kojem prisustvuju vođe najmoćnijih mafijaških klanova u Njujorku. Promuklim ali autoritativnim glasom, pokušavajući da smiri strasti uzburkane obračunom između njegove i porodice Filipa Tatalje, Korleone izgovara:

"Kako su stvari otišle ovako daleko?! Ne znam..."

Ovo je scena iz legendarnog "Kuma", u kojoj, kao i u celom filmu, briljira Marlon Brando u ulozi Vita Korleonea. Gledali smo je svi nebrojeno puta: to je scena mafijaškog sastanka na vrhu, kojim se obustavlja ratno stanje koje je odnelo već previše života (i para), a vođe dva klana – Korleonea i Tatalju – koštalo po jednog sina.

Licemerje prevejanog Vita Korleonea potpuno uspeva da ispuni cilj. Savršeno dobro stari mafijaš zna kako su stvari otišle tako daleko, šta je dovelo do sukoba i zbog čega je on eskalirao, ali zarad uspostavljanja mira, a da bi izbegao suvišna potpitanja, Korleone kaže: "Ne znam". Svi oko njega svesni su da on zna. I on je svestan da su oni svesni da on zna. Ali, Korleone procedi "ne znam" i to se prihvata! Niko se više ne vraća na korene sukoba, a on i Tatalja se na kraju sastanka grle u znak izmirenja...

Kada se danas govori o potrebi da se poprave ("resetuju") odnosi Amerike i Srbije, običan čovek ne može da ne poželi da tu popravku izvede Vito Korleone. Jedan takav, sposoban da slaže i da svima bude drago što je slagao, za tili čas bi sporazumeo Beograd s Vašingtonom. Zamislite Marlona Branda kako otvara sastanak najviših državnih delegacija Srbije i SAD, rečima:

- Kako su stvari između naše dve zemlje otišle ovako daleko?! Ne znam...

Odnosi Vašingtona i Beograda, inače, samo i mogu da se popravljaju, pošto lošiji od sadašnjih valjda ne postoje. Tako nas uveravaju poslednja istraživanja, prema kojima je Srbija, uz Pakistan, zemlja sa najviše javno ispoljenog antiamerikanizma. Verovatno da se takva tvrdnja, onih koji su sprovodili globalno istraživanje, temelji na prošlogodišnjem upadu u američku ambasadu u Beogradu, tokom protesta "Kosovo je Srbija". Ne znam šta bi pa drugo moglo da se podvede pod ekstremni antiamerikanizam srpske javnosti – sigurno ne to što su objekti "Mekdonaldsa" sporadično lupani, ili što je jedan anarhista spalio američku zastavu uoči posete DŽozefa Bajdena (i odmah bio uhapšen).

Upućeni čak kažu da su Amerikanci opasno ljuti na tadašnjeg premijera Vojislava Koštunicu što je dozvolio da im bude napadnuta ambasada, pa su zato kumovali njegovom silasku sa vlasti i naredili da se tamo više nikada ne sme vratiti. Ako je zaista tako, može da čudi što je na demoliranje svoje ambasade toliko osetljiva država koja je NATO projektilom sravnila tuđu, kinesku.

Ali, Amerikanci su sila i, kao takvi, alergični su na priče o sopstvenim greškama. Nema svrhe podsećati ih da su rušenje ambasada u Beogradu patentirali upravo oni, pre deset godina. Oni ovdašnji analitičari koji smatraju da moramo po svaku cenu popravljati odnose sa Vašingtonom, nažalost ili ne, potpuno su u pravu. Bliska saradnja sa Moskvom, Briselom i Pekingom može da nam koristi, ali u današnjem svetu svaka politička jednačina iz koje je isključena "Bela kuća" osuđena je na negativan rezultat.

Kako, međutim, popraviti odnose sa SAD?! Sa zemljom koja je nosilac projekta "nezavisnog" Kosova, u čijim se magazinima o Ramušu Haradinaju piše kao o herojskom borcu za slobodu jednog potlačenog naroda, i čiji ambasadori diktiraju ne samo sastav srpske vlade, nego i naslove po uticajnijim srpskim novinama! Kako umilostiviti Amerikance, a ne prihvatiti ponižavajuću bondstilsku "realnost" koju nam nameću?!

Da imam precizan odgovor na ovo pitanje, tražio bih Nobelovu nagradu, ili barem da ulicu u centru Beograda nazovu po meni. Ali, ono u šta sam siguran je da bismo kao nacija bili neuporedivo bliže tom odgovoru da smo se proteklih devet godina iz sve snage trudili da popravimo imidž Srbije u SAD. Ono vreme, one živce i one pare koje smo proćerdali na evropske integracije, da smo upotrebili na lobiranje po Kapitol hilu, imali bismo neuporedivo više koristi.

Možda i dalje nije kasno za takav, radikalan ali nužan, zaokret u našoj spoljnoj politici. Ne mislim na ulazak u NATO – niti na bilo kakav drugi potez koji bi mogao da nas udalji od Moskve – nego na neprestanu saradnju sa onim ne baš beznačajnim američkim političarima (poput Rona Pola, recimo, ili Kolina Pauela), koji su jasno protiv antisrpskih poteza svoje države. Na intenzivnu komunikaciju sa tamošnjim publicistima, intelektualcima, analitičarima i novinarima koji u pravoslavnoj Srbiji najpre vide hrišćanske saveznike – a postoje i takvi.

Možda još ima nade da neki srpski Marlon Brando, pošto prethodno naša država ojača svoju poziciju u Vašingtonu, na sastanku sa izaslanicima Baraka Obame izgovori: "Kako su stvari otišle ovako daleko?! Ne znam." I da to njegovo "ne znam", a ne suludi rezultati sumnjivog istraživanja po kojima je Srbija ogrezla u antiamerikanizmu, bude temelj novih odnosa naše države sa najmoćnijom u istoriji.