Komentar dana | |||
Pobunjenici odbili pregovore sa sirijskom vladom |
utorak, 31. januar 2012. | |
Sukobi u Siriji se nastavljaju. Pobunjenici napadaju vladine snage širom zemlje ali su razjedinjeni i nedostaje im kohezija. Njihovi navodni uspesi na terenu ništa ne znače sve dok ne budu u mogućnosti da osvoje i da zadrže deo sirijske teritorije. Sada je sasvim očigledno, i to se više ne krije da njima pomoć stiže spolja. Dakle, ponovo imamo libijski scenario na delu ali koji sasvim sigurno neće uspeti u Siriji i to iz više razloga. Naime, primarni razlog zašto sličan scenario ne može uspeti u Siriji jeste stav Rusije. Rusija je indirektno podržala režim Bašara al-Asada samim isporukama oružja njegovoj armiji. Zatim Rusija je očigledno protiv zaoštravanja sankcija vladi u Damasku. Sve ovo govori da Rusija ne želi da izgubi stabilnu Siriju i to je presudan faktor zbog čega se isti scenario ne može ponoviti i sa vladom Bašara al-Asada. Drugi razlog jeste sama situacija na terenu. Naime, sirijska armija raspolaže sa isuviše jakim vojnim efektivama da bi joj pokušaju pobunjenika mogli ozbiljnije da naškode. Do sada bilans žrtava iznosi preko pet hiljada ali sasvim je sigurno da će sirijska vojska izaći na kraj sa pobunjenicima i dezerterima iz sopstvenih redova. S druge strane, kao što smo napomenuli, u pitanje dolazi snaga pobunjenika. Oni su suviše razjedinjeni i jedino taktikom sporadičnih napada mogu ugroziti vladine snage koje su napominjemo osokoljene podrškom Rusije. Manje grupe vojnih prebega, kako ih Zapad naziva, ne mogu beskonačno izdržati u sukobu sa vladinim snagama ma koliko im logistička i svaka druga vrsta pomoći bude pružana iz inostranstva. Šta je zapravo pravo rešenje sirijske krize i kako okončati ovaj krvavi sukob? Ovo je veoma složeno pitanje iz više razloga. Naime moramo imati na umu to da spoljašnjim silama (nemamo potrebe da pominjemo koje su to zemlje) ne odgovara prestanak sukoba u Siriji. Naprotiv, one bi želele da vide pad režima Bašara al-Asada po svaku cenu bez obzira koliko ljudskih života je potrebno za ostvarenje tog cilja. Jaka i stabilna Sirija ne odgovara tim zemljama iz više razloga. Naime, Sirija je veliki saveznik Irana, kao drugo Sirija spada u interesnu sferu Rusije i svi napori stranog faktora streme ka cilju koji se zove strateško okruživanje Rusije. Padom aktuelnog režima u Damasku otvorila bi se vrata za buduće pritiske na Iran ali bi i Rusija izgubila važnog saveznika u regionu. Iz tog razloga Moskva bi želela da vidi kraj sukoba u Siriji i postizanje dogovora između pobunjenika i vladinih snaga. Mirovni sporazum koji bi okončao sukobe značio bi i opstanak Bašarovog režima na vlasti čime bi Rusija mnogo dobila. Međutim pobunjenici su odbili pregovore koje im je ponudila Moskva. S druge strane, vlada u Damasku je otvorena za pregovore jer je i njoj naravno dosta sukoba sa dezerterima i pobunjenicima.[1] Ukoliko pobunjenici zaista i odbiju plan Rusije to može značiti samo njihov kraj i kraj svega onoga što su navodno hteli da postignu u Siriji. U ponedeljak ruski Ministar inostranih poslova Sergej Lavrov je izjavio sledeće: “naša ponuda je već dobila pozitivan odgovor od strane sirijskih vlasti”. Međutim pobunjenici postupaju po nalogu stranih faktora. Hilari Klinton je poručila Sirijskom narodu kako mi “snažno stojimo uz njega” ali nije ponudila direktne pregovore za razliku od Rusije koja je takođe kritikovala i Arapsku ligu zato što je stopirala slanje posmatrača u Siriju. I dok sukobi u predgrađu Damaska besne vladine snage potiskuju pobunjenike na drugim frontovima tako da se čini da njihovo odbijanje direktnih pregovora nije baš najmudrija odluka. Pre svega jer će voditi njihovoj propasti i uništenju što podrazumeva još veći broj žrtava. Zapad je pokazao licemerje u kontekstu sukoba u Siriji. Jedino je još Rusija iskreno privržena mirovnom rešenju ali takođe iz sopstvenih interesa.
|