Pobeda

„Pobedili smo Nemce prvi put posle 37 godina“, kaže spiker.

„Kako posle 37, zar nije prošlo 65“, kažem ja mužu dajući jasno do znanja šta ta stvar za mene znači.

Što da lažem, takva sam.

Kada je pred početak svirana naša himna i kad su moj sin i njegovi drugovi ustali, stavili tri prstića na srce i počeli da pevaju, puklo mi je pred očima da se jedino oni još nisu predali. I da im treba podrška. Pošto su im očevi bili zabavljeni najneverovatnijim računicama kako da bez pobede prođu dalje, skočim i iz sveg glasa počnem da pevam „Bože pravde“ sa klincima. Puna kuća muškaraca, potpuno izbezumljenih od straha da ne izgube, vuče me za majicu da sednem, jer je u međuvremenu i komšija počeo da lupa u radijator. I on se uplašio da ne izgubimo.

Ja se nisam plašila da izgubimo. Ali ni da pobedimo. Čini mi se nešto da se oni koji se boje poraza boje i pobede. A takvi nemaju šanse.

Dakle, da se ne lažemo, to što se dešava u Africi nema veze ni sa igrom, ni sa umećem, ni sa veštinom. Niko nije otišao tamo da bi se nadigravao sa nekim. Svi su otišli samo po pobedu. Baš kao što se ide i u rat.

Ajmo iskreno, da nije bilo Foklanda, da li bi bilo Maradonine ruke? I da nije bilo četnika i ustaša da li bi bilo ruke Batice Mirkovića?

Zato pobeda protiv Nemačke nije samo to. Nije sramota reći. To je pobeda protiv Nemačke sa kojom smo ratovali nekoliko puta, koja je prva priznala Hrvatsku, koja je priznala Kosovo, čiji je ambasador u Beogradu pretio da ako budemo zatezali oko Kosova možemo da ostanemo i bez Vojvodine i Sandžaka, i one Nemačke koja nas je ponovo bombardovala pre deset godina. Ima toga  još.

A ako vam se tokom ovog nabrajanja možda učinilo da nam je ta pobeda previše važna, samo pomislite koliko je važna Nemcima kad onako igraju. Ne smem ni da mislim za šta se oni onako bore. Ni kakvi bi tek bili da imaju naše razloge.

I dok se, posle svega, na ulicama slavilo mlada reporterka jedne televizije prokomentarisala je kako nas je pobeda još jednom ujedinila. Ali nije to ono što nama fali. Naša nesreća je u tome što smo retko kad do sada bili ujedinjeni u borbi. Zato smo i gubili kad je najvažnije.

Ne bi meni ni ovo sad bilo toliko važno da moj sin i njegovi drugari nisu rešili da se bore. E, tu je stvar već postala lična. Neće moj sin da raste računajući kako može da se provuče sa porazima. Ima da se bori. Uvek. A ponekad i da pobedi.

I da kad pobedi zna da uživa u tom trenutku. A ne kao mi. Još se ljudski nismo proveselili kad već po novinama krenule ziheraške izjave kako nije sve još gotovo i kako ovi naši ne bi trebalo previše da „polete“. Nego šta? Da neko neće da mi kaže da nam je pobedu donela trezvena igra i hladna glava? Pobedili smo uglavnom jer smo imali sreće, a imali smo je jer je želja za pobedom bila tolika da na svu sreću nismo više mogli da mislimo. Ni o čemu, pa ni o tome koliko su Nemci bolji od nas.

„Šta ti je, bre“, pita me muž dok sluša ovu moju zajapurenu analizu onoga što on vidi kao neke pasove, kornere, autogolove i ne znam šta još.

„Šta je tebi“, pitam znajući da je za razliku od mene on gledao onu utakmicu Argentina – Engleska kad je Maradona dao gol rukom, i kad su Argentinci postali svetski prvaci. Ja sam mnogo kasnije gledala samo neki dokumantarni film o „božjoj ruci“. Nisam gledala ni ceo film, nego samo onaj deo u kom Maradona priznaje da je igrao rukom, bez stida, srama i griže savesti. I taman kada sam htela da pitam „kako, bre, može“, u kadar ulazi taj neki Gari Lineker. Kao svaki čovek nemoćan pred nepravdom, iznemogao od ponavljanja da je to sve bila podvala malog Argentinca, kaže kako ga je više od Maradoninog gubitka utakmice pogodilo to što je Dijego posle „ručnog“ gola trčao slavodobitno po terenu kao da je sve bilo kako Bog zapoveda. A bilo je.

Trebalo je da i oni vide kako to izgleda.

Ta prokleta nepravda.