Parada bez parade, ili ko je zapravo udario šamar državi

Uprkos tome što je ovogodišnja tzv. parada ponosa otkazana iz bezbednosnih razloga, sinoć 27. septembra u samom centru Beograda okupila se grupa od nekoliko desetina pripadnika LBGT populacije i osoba koje podržavaju organizovanje “parade ponosa”.[1] Oni su prošetali ulicom kneza Miloša noseći veliki transparent sa natpisom: “ovo je prajd” i zastavu duginih boja koja predstavlja simbol pomenute populacije.

Oni su saznali za bezbednosnu procenu da bi organizovanje tzv. parade ponosa u subotu nosilo sa sobom veliki bezbednosni rizik zbog tzv. huligana koji bi se takođe okupili, tako da je usled bezbednosnih razloga njihovo okupljanje otkazano. I upravo zbog toga nekoliko desetina pristalica održavanja parade udarilo je šamar državi i većinskom delu populacije u Srbiji koji osuđuje s pravom održavanje ovakve manifestacije.

Ogromna većina ljudi u Srbiji bez obzira na veroispovest osuđuje i protivi se s razlogom održavanju jednog takvog skupa. Sve crkve u Srbiji protive se održavanju “parade ponosa”, koja navodno predstavlja poštovanje ljudskih prava i prihvatanje “evropskih vrednosti”. Moramo da podsetimo da se u zemlji koja se u demografskom pogledu nalazi u katastrofalnom stanju i u kojoj se čitavo društvo urušava zbog sve manje brakova a sve više razvoda, propagira jedna ideologija koja je potpuno usmerena na rušenje čitavog društva i uništenje tradicionalnih vrednosti koje su neophodne da bi društvo i jedna nacija fizički opstala. U vremenu kada nam se zatvaraju učionice i škole zbog sve manjeg broja dece i u vreme kada većina stanovnika Srbije jedva sastavlja kraj s krajem pojavili su se oni koji navodno propagiraju neke evropske vrednosti koje se odnose na poštovanje izražavanja slobode mišljenja i govora.

Međutim, kakve su to vrednosti? I sam problem koji iritira svakog građanina Srbije bez obzira kojoj veri pripadao jeste da se putem “parade ponosa” želi nametnuti jedan sistem vrednosti koji je potpuno suprotan svakom vrednosnom sistemu na kome počiva jedna zdrava nacija. Dakle, nije problem u tome što su prava gej populacije ugrožena, to nikada i nije bio slučaj, već je problem u jednom nametanju vrednosnog okvira koji ima i politički karakter. Njime se želi uništiti i ono malo vrednosti koje nam je ostalo. Da podsetimo, ukazom predsednika Rusije Vladimira Putina zabranjeno je propagiranje ovakvog načina života i svako javno okupljanje u cilju propagiranja homoseksualizma. 

Međutim, Srbija nije Rusija i ona ima jednu prodanu vlast koja teži ka EU i koja je u stanju da se ponizi i da klekne na kolena pred Zapadom samo da bi dobila datum za počinjanje pregovora o pristupanju EU, kao da nema druge alternative. Tzv. prajd se često vezuje za to da li će Srbija ući u Evropsku Uniju ili ne. To je postalo pitanje svih pitanja i mediji, umesto da izveštavaju o teškom životu građana Srbije i katastrofalnoj situaciji u privredi, izveštavaju o tome hoće li tzv. "parade ponosa" biti ili ne.

U krajnjem slučaju, i samo ime tzv. "prajda" vređa i predstavlja ruganje jednom normalnom načinu života. Naime, na šta pripadnici navedene populacije trebaju da budu ponosni? Na to što su drugačiji možda? Ali ukoliko je tako onda bi trebalo održati paradu heteroseksualno opredeljenih ljudi u Srbiji koja bi se nazvala “parada heteroseksualaca”. Da li bi heteroseksualci imali pravo da organizuju svoju paradu ponosa? I samo pitanje nam se čini besmislenim i upravo u ovome se krije i logička kao i semantička greška koja nam govori da “parada ponosa” ne bi trebala da postoji. To što je neko gej ili heteroseksualac jeste njegova privatna stvar ali biti gej i javno propagirati te vrednosti jeste nešto što uništava porodicu kao osnovnu ćeliju društva. Bez normalne i zdrave porodice nema ni normalnog i zdravog društva. Nametati neke pogrešne vrednosti graniči se sa nasiljem nad društvom.

Međutim, glavno pitanje glasi kako je policija uopšte dozvolila da se u petak uveče u samom centru prestonice okupi grupa koja je održala svoju “paradu ponosa”? Ovo okupljanje je iznenadilo sve normalne građane Srbije što je i bio cilj da se pritajeno ipak održi mini “parada ponosa” i da se pošalje željena poruka koja glasi “mi smo tu i mi ćemo nastaviti da urušavamo vrednosne temelje na kojima počiva jedno društvo. Ipak ovo ne bi moglo da se organizuje bez barem prećutnog odobrenja nekoga iz vlasti ko je na visokom položaju. Kako i zašto policija nije sprečila jedan nenajavljeni skup koji je uzrokovao zastoj u saobraćaju? To je zadatak policije zar ne? Iznenadna mini “parada ponosa” bila je jedan na silu organizovan nenajavljeni skup koga je policija trebala da spreči, međutim do toga nije došlo. Zbog čega? Da li je nekome u vlasti toliko stalo da Srbija uđe u tu EU da je zažmurio pred organizovanjem jednog takvog skupa. Možda je neko iz vlasti i pomogao u održavanju mini “parade ponosa”, to je pitanje koje se sa razlogom može postaviti.

Za održavanjem jednog takvog “spontanog” skupa bila je potrebna savršena organizacija i sinhronizacija a bez pomoći nekog iz vlasti to se nije moglo učiniti. Bilo je neophodno uskladiti čitav skup i pripremiti transparente kao i odrediti željenu maršrutu ali za tako nečim potreban je visok nivo organizacije, organizacije koja ne bi mogla da prođe bez pomoći “s vrha”. Neko je ipak želeo da se parada održi i da se pošalje poruka da alternativa postoji i da je ta alternative rušenje svih porodičnih vrednosti. Policija u petak uveče nije bila tu da spreči “nasilje” nad pripadnicima gore pomenute populacije već da pomogne da se mini prajd ipak održi. Patrijarh srpski Irinej se oštro izjasnio protiv održavanja tzv. parade ponosa i rekao je “da Crkva i država moraju da urade nešto u cilju podsticaja nataliteta, kao i duhovne i moralne obnove srpskog naroda.”[2] Na žalost na tom planu država ništa ne čini. Na kraju, umesto zaključka,  da završimo sa rečima patrijarha Irineja – “čega se pametan stidi, budala se ponosi.”